Човек од мермера и гвожђа

Како живот то намести онако како он хоће. За који дан би Анджеј Вајда (1926–2016) био на 11. Римском фестивалу који му приређује ретроспективни омаж, велики разговор на сцени пред публиком и сусрете с новинарима. И италијанску премијеру његовог најновијег филма „Накнадне слике” („Powidoki”), званичног пољског кандидата за Оскара 2017. Филма који прича горку животну причу херојске фигуре модерне уметности, авангардног пољског сликара Владислава Стрземинског што је патио под стаљинистичком влашћу у послератној Пољској. Дела које је још једно у низу Вајдиних приказа односа између тоталитаризма и уметности, егзистенцијалне љутње и патње и још један његов допринос бољем разумевању друштвене реалности и историје која бележи и жестоке државне интервенције у уметности.

До Рима, колико до јуче витални и живахни, иако већ времешни Вајда, неће стићи. Предухитрила га је смрт. Пре две вечери је преминуо у варшавској болници у коју је примљен због компликација на плућима. У 90. години. Живот у који је стало шест деценија каријере и 40 филмова. И то каквих.

Оних због којих је Анджеј Вајда постао и заувек остао сигурно најпоштованије име у пољском филму после Другог светског рата. Филмова које краси изразити реализам снажног поетског набоја, стваралачка храброст, доследност и оданост мисији филмског аутора као ангажованог хуманисте и песника, родољуба и космополите.

Дела уметника који је своју доследност исказивао и у истраживању тајни људске душе у турбулентним историјским периодима, али и у естетским начелима којима је био привржен, а његови филмови због тога били вољени. Од његовог првог филма „Поколење” из 1955. године, преко „Шетње до сунца”, „Пепео и дијамант”, „Сибирске леди Магбет” (ради га за „Авала филм” из Београда), „Све је на продају”, „Брезове шуме”, „Обећане земље”, „Диригент”... до „Човека од мермера” (1978) и култног „Човека од гвожђа” (1981) за који је освојио у Кану „Златну палму” и једну од своје четири номинације за Оскара који му је коначно, у виду почасти, био уручен у руке тек 2000. године.

Од ратних тематика са фокусом на људске судбине у својим првим филмовима, Вајда се окренуо истраживању пољске трагедије кроз које се рефлектују друштвено-политички аспекти стварности. Такви су и његова три последња филма: полубиографски „Катин” (догађаји у Катињској шуми, током којих је страдао и Вајдин отац), биографски „Валенса, човек наде” , о синдикалном вођи и пољском председнику Леху Валенси и такође биографски „Накнадне слике” (о Стрземинском), о којима је Вајда недавно говорио изјавивши и да је „бог редитељу дао два ока: једно да гледа у камеру, друго да гледа све што се дешава око њега”. А Вајда је умео да гледа и да те своје погледе на актуелно стање ствари из најближег окружења, максимално креативно укомпонује у филмове који су били и остали узор многим младим генерацијама, предмет дугих размишљања и анализа, али и полемика које су се распламсавале међу љубитељима филма широм света.

Волели су га и ценили и Пољаци, чак и у периодима када су му филмови тамо били забрањивани, а његова продуцентска кућа „Студио икс” затварана те је тада снимао у Немачкој и Француској. На више начина и у различитим периодима искусио је Вајда шта значи живети у „вуненим временима”. Можда је баш зато постао и остао и човек од мермера и човек од гвожђа. У сваком случају стваралац који се није предавао, да би после политичких промена у Пољској 1989. постао чак и посланик у парламенту.

Током једног од наших последњих сусрета, на 70. Венецијанском фестивалу, дан после пројекције филма о Леху Валенси, Анджеј Вајда је одговарајући на питање о свом редитељском трајању за „Политику” рекао: „Знате шта, прави редитељ вреди само онолико колико вреди његов последњи филм, а сваки филм може бити и његов последњи”.

У ову замку Вајда није упао. Стварао је до самог краја, не сачекавши ето расплет оскаровске судбине његовог последњег, ове године снимљеног, филма „Накнадне слике” и не сачекавши почаст који му је за следећу недељу приредио Унесков „Град филма” – вечни Рим.