Кад Ристић дигне прашину Цитат

Пре 33 године гледала сам мјузикл, мегаспектакл „Тајна Црне руке”. Исти аутор текста, Младомир Пуриша Ђорђевић, исти редитељ, Љубиша Ристић, композитор музике Давор Роко, као и делови музике класичара Вердија, Вагнера, Штрауса, Чајковског... сценограф Миодраг Табачки (сада је придодато још четворо), кореографија, као некад, Нада Кокотовић, група балерина КПГТ-а коју води Иванка Лукатели, као и балерине Аје Јунг, глумице Рада Ђуричин, Тања Бошковић, данас као и пре три деценије... и да не ређам, јер је извођача око 70! То може данас само Ристић!

Некад Љуба Тадић, сада Власта Велисављевић у улози Пашића, па некад Радко Полич у трострукој улози, Инге Апелт... Некад Тања Бошковић у улози Драге Машин, данас поп-звезда Наташа Беквалац, учесница Евросонга Бојана Стаменов, некад Бранислав Лечић у улози Аписа, сада је млада звезда (Гранда или Пинка, не знам већ ког такмичења), сигуран, леп и изванредно школованог гласа тенор Душан Свилар. Поуздано тврдим да Београдска опера нема таквог уметника – младог тенора! И у томе је храброст редитеља Ристића, да повери тешке глумачко-извођачко-певачке задатке и онима који за то нису школовани, а да га они следе у свему што је од њих захтевао.

Познато је да редитељ Ристић и не зове критичаре. Његов је став, ко хоће да пише нека купи карту, дође и гледа.

И шта хоћемо онда? Папараци, ТВ новинари и колеге, углавном су пресретали личности из таблоида и извођаче лаких нота, иако су представу гледали и председник САНУ Владимир Костић, и још неки чланови академије који, чули смо, нису крили одушевљење представом. Али, њих нико ништа није питао. У први ред се сместио и крепки, у деведесет и некој години Младомир Пуриша Ђорђевић који је кораком младића, у балон-мантилу, ушетао у препуни Центар „Сава”.

Пишем ово зато што је познато на којим смо ниским гранама кад је реч о финансијама за културу. Данас је подвиг направити и дуодраму, а камоли овакав спектакл с озбиљном темом из наше историје која је током ове три деценије допуњена новим историографским истраживањима.

Са завишћу читам како су на два краја пребогатих земаља, у Немачкој и САД, изведене две необичне представе. У Берлину је за представу „One grand show” (Један велики шоу), без теме у класичном смислу, издвојено чак 11 милиона евра и тако је сврстало у најскупљу продукцију на свету! Јер, чувени Жан Пол Готје креирао је више од 500 раскошних костима. А опет, у Њујорку су без хонорара за костиме у Централ парку голе глумице играле Шекспирову – „Олују”! Није познато да ли је имала репризе.

Љубиша Ристић за „Тајну Црне руке” каже да нема спонзоре. Центар „Сава” је уступио простор. Редитељ је ангажовао и искусног менаџера Ганета Пецикозу. Редитељ нам тврди да би овакав пројекат коме је изостала било каква помоћ државе, Министарства културе или већ неких других институција коштао више од 100.000 евра!

Нешто посве „ристићевски” прочитали смо и у позамашном програму представе „Тајна Црне руке”, са фонтом слова ‚‚Политике”– својеврсни манифест „Алтеркулт-прилози за културну стратегију Републике Србије”.

КПГТ машина не престаје да ради. Већ две године припрема још један мегахит, опет у Центру „Сава” – ‚‚Храбри стари свет” – који ће премијерно бити изведен 31. децембра, на дочек нове 2017. године. Баш као што је пре три деценије одушевио љубитеље позоришта и музике „Кармином Бураном” Карла Орфа са којом смо ушетали, на посве необичан начин, у тада нову 1985. годину!

Новинар