Kad Ristić digne prašinu Citat

Pre 33 godine gledala sam mjuzikl, megaspektakl „Tajna Crne ruke”. Isti autor teksta, Mladomir Puriša Đorđević, isti reditelj, Ljubiša Ristić, kompozitor muzike Davor Roko, kao i delovi muzike klasičara Verdija, Vagnera, Štrausa, Čajkovskog... scenograf Miodrag Tabački (sada je pridodato još četvoro), koreografija, kao nekad, Nada Kokotović, grupa balerina KPGT-a koju vodi Ivanka Lukateli, kao i balerine Aje Jung, glumice Rada Đuričin, Tanja Bošković, danas kao i pre tri decenije... i da ne ređam, jer je izvođača oko 70! To može danas samo Ristić!

Nekad Ljuba Tadić, sada Vlasta Velisavljević u ulozi Pašića, pa nekad Radko Polič u trostrukoj ulozi, Inge Apelt... Nekad Tanja Bošković u ulozi Drage Mašin, danas pop-zvezda Nataša Bekvalac, učesnica Evrosonga Bojana Stamenov, nekad Branislav Lečić u ulozi Apisa, sada je mlada zvezda (Granda ili Pinka, ne znam već kog takmičenja), siguran, lep i izvanredno školovanog glasa tenor Dušan Svilar. Pouzdano tvrdim da Beogradska opera nema takvog umetnika – mladog tenora! I u tome je hrabrost reditelja Ristića, da poveri teške glumačko-izvođačko-pevačke zadatke i onima koji za to nisu školovani, a da ga oni slede u svemu što je od njih zahtevao.

Poznato je da reditelj Ristić i ne zove kritičare. Njegov je stav, ko hoće da piše neka kupi kartu, dođe i gleda.

I šta hoćemo onda? Paparaci, TV novinari i kolege, uglavnom su presretali ličnosti iz tabloida i izvođače lakih nota, iako su predstavu gledali i predsednik SANU Vladimir Kostić, i još neki članovi akademije koji, čuli smo, nisu krili oduševljenje predstavom. Ali, njih niko ništa nije pitao. U prvi red se smestio i krepki, u devedeset i nekoj godini Mladomir Puriša Đorđević koji je korakom mladića, u balon-mantilu, ušetao u prepuni Centar „Sava”.

Pišem ovo zato što je poznato na kojim smo niskim granama kad je reč o finansijama za kulturu. Danas je podvig napraviti i duodramu, a kamoli ovakav spektakl s ozbiljnom temom iz naše istorije koja je tokom ove tri decenije dopunjena novim istoriografskim istraživanjima.

Sa zavišću čitam kako su na dva kraja prebogatih zemalja, u Nemačkoj i SAD, izvedene dve neobične predstave. U Berlinu je za predstavu „One grand show” (Jedan veliki šou), bez teme u klasičnom smislu, izdvojeno čak 11 miliona evra i tako je svrstalo u najskuplju produkciju na svetu! Jer, čuveni Žan Pol Gotje kreirao je više od 500 raskošnih kostima. A opet, u Njujorku su bez honorara za kostime u Central parku gole glumice igrale Šekspirovu – „Oluju”! Nije poznato da li je imala reprize.

Ljubiša Ristić za „Tajnu Crne ruke” kaže da nema sponzore. Centar „Sava” je ustupio prostor. Reditelj je angažovao i iskusnog menadžera Ganeta Pecikozu. Reditelj nam tvrdi da bi ovakav projekat kome je izostala bilo kakva pomoć države, Ministarstva kulture ili već nekih drugih institucija koštao više od 100.000 evra!

Nešto posve „ristićevski” pročitali smo i u pozamašnom programu predstave „Tajna Crne ruke”, sa fontom slova ‚‚Politike”– svojevrsni manifest „Alterkult-prilozi za kulturnu strategiju Republike Srbije”.

KPGT mašina ne prestaje da radi. Već dve godine priprema još jedan megahit, opet u Centru „Sava” – ‚‚Hrabri stari svet” – koji će premijerno biti izveden 31. decembra, na doček nove 2017. godine. Baš kao što je pre tri decenije oduševio ljubitelje pozorišta i muzike „Karminom Buranom” Karla Orfa sa kojom smo ušetali, na posve neobičan način, u tada novu 1985. godinu!

Novinar