Наздравље

Уз честе похвале РТС-ова емисија „Тако стоје ствари” (Први програм, 10.00), за издање у среду заслужила је – прекор.

Као што је „пут до пакла поплочан добрим намерама” тако се и ова озбиљна примедба односи на добар и пажње вредан прилог који је најављен податком да се у Србији код око четири хиљаде жена годишње дијагностикује карцином дојке.

Новинарка је направила разговор са две жене, Јасмином и Домином, које су оболеле и излечиле се од ове опаке болести и које су искрено, сажето и објективно говориле о ономе што их је задесило, шта им је дало снагу да се ухвате у коштац са болешћу и како им је она променила приоритете и животну филозофију.

Разговор са њима снимљен је на степеништу зграде и трајао је непристојно кратко – три мунуте.

Тачно онолико колико је од старта ове емисије предвиђено за прилог о медицини „Наздравље” који, узгред буди речено, редовно прави Ивана Божовић, која има диплому Медицинског факултета.

У земљи у којој се људи стиде болести много више него што се неки други стиде глупости, бахатости или лоповлука, већ сама чињеница да су две жене пристале да јавно говоре о дијагнози чије име сви, и атеисти и верници, изговарају уз оно обавезно „Боже сачувај” или „далеко било” заслужује поштовање.

То би у овом примеру значило да им је јавни сервис посветио више од та три минута. Пре него што су стале пред ТВ камеру, ове две жене су вероватно прво „двапут размислиле” и консултовале се са члановима фамилије и пријатељима...

Ваљало је прескочити правило емисије јер овако квалитетне и животне прилоге дугује својим гледаоцима који ретко кад имају прилику да сазнају за туђа искуства изречена на прави начин, а не само да слушају „црне” статистике о оболелим и броју оних који нису имали срећу да буду међу излеченима.

Све се чешће чује фраза „даљински управљач је најбољи уредник” чиме се сугерише да нису криви они који производе и емитују простаклук, безобразлук и вербалну агресивност, већ гледаоци који су то запазили и са правом негодују.

Теорија „даљинског управљача” није ништа друго до окретање главе на другу страну, онако како је окренемо када на улици момак шамара своју девојку, неко гађа пса каменом или тинејџери малтретирају вршњака.

Јер, ако су телевизије власници лопте, игралиште свакако није њихово. Наше је.

И као што Балашевић пева „нису криви примитивци / криви смо ми...”