Ирану је место за сиријским столом

Да ли се после пуцања септембарског прекида ватре, који је додатно заоштрио односе између САД и Русије, Вашингтон окреће регионалној сили коју је упорно избегавао – Ирану?

Текст у америчком магазину „Форин полиси” констатује да је крах примирја у Сирији показао да Русија нема апсолутни утицај на власт у Дамаску, већ да је то Иран који Асаду пружа највећу финансијску подршку и на сиријском ратишту има стотине бораца.

„Уколико се САД надају да достигну неку меру мира у Сирији, не могу да избегну директне преговоре са Ираном, што не значи да би мир био тренутни резултат”, пише магазин подсећајући да Вашингтон прво мора да разуме зашто Иран има тако снажне интересе у Сирији.

Са америчке тачке гледишта комбинација има логику у временима када Русија преузима контролну улогу рата у Сирији, а време чекања на новог америчког председника користи да учврсти сопствене позиције.

Владимир Путин није спреман да се одрекне Сирије барем из два јака разлога: први је да је тамошњи грађански рат Москви дао прилику да потврди статус глобалне силе. Други је да Русија нема намеру да Западу препусти Сирију у којој учвршћује своје физичко (војно) присуство као јединој таквој земљи на Блиском истоку.

Слично је и са Ираном који своју позицију неспорне регионалне силе учвршћује ширењем „шиитског полумесеца” који преко Ирака и Сирије води до Либана, Бахреина и даље на југ до Јемена?

Из Вашингтона повремено стижу анализе уз питање шта би требало да се догоди да Иран одустане од снажне подршке Асадовом режиму, али од тога нема ништа. У региону листопадних савезништава, односи Техерана и Дамаска су редак пример стабилности.

Сарадња је почела давно, у време када је Сирија била једина арапска земља која је подржавала Иран у његовом осмогодишњем рату са Ираком.

Данашњи ирански војни лидери, посебно Револуционарне гарде, махом су ветерани тих времена која враћају сећања на стотине хиљада иранских жртава. Зашто би данас продали најстаријег пријатеља?

Сирија је, истовремено, Ирану веома важна платформа за подршку хезболасима у Либану, шиитској групацији која је успешно ратовала са Израелом 2006. а и данас представља симбол отпора „ционистичкој творевини” коју Иран проглашава за највећег непријатеља Блиског истока.

Сирија, која је технички и даље у стању рата са Израелом, представља незаменљивог савезника и није необично да Сирију у Техерану понекад описују као „35. иранску провинцију”. Губитак Сирије водио би изолацији Ирана као регионалне силе и ослабио капацитете Техерана да утичу на блискоисточна збивања.

Иран има све интересе да спречи да изразито антишиитски настројене сунитске снаге у Сирији – од Нусра фронта, преко групе Ахрар ал Шам, до Исламске државе – сунитски екстремизам шире по Либану и Ираку.

Не мању претњу исламској републици представљају „умерени” сиријски побуњеници иза којих стоје Запад, Саудијска Арабија и државе Залива, Јордан, Турска. Свака власт коју би у Дамаску довеле ове снаге била би отворено против Ирана.

Имајући у виду управо овакво стање ствари, Иран од почетка 2011. Асадов режим помаже финансијски, у оружју и људству. Генерал Касем Сулејмани из иранске Револуционарне гарде успешно саветује сиријску армију, а за борбе на разним сиријским фронтовима регрутовао је на стотине иранских добровољаца, припаднике Хезболаха и разних паравојних шиитских милиција које окупљају борце и из Пакистана и Авганистана.

Тврди се чак да је генерал Сулејмани значајно утицао на одлуку Русије да септембра 2015. директно војно интервенише у Сирији.

Амерички државни секретар и шеф руске дипломатије формално представљају две зараћене стране, али распад последњег примирја нови је доказ да нису у стању да диктирају услове десетинама разних група на фронтовима. Руси и Американци бомбардују из ваздуха, али једини Иран има лимитиране копнене снаге (и 400 жртава до сада), без чијег ангажовања нема краја рату.

Истовремено, интереси Москве и Техерана далеко су од тога да буду идентични, па Иранци немају разлог да мисле да их руски преговарачи најбоље заступају. Да ли у Вашингтону почињу да схватају да је неприродно да такав Иран не учествује у мировним преговорима који покушавају да прекину сиријски рат и крену да се баве политичком будућношћу Сирије?

Иако САД и Иран зближава заједнички непријатељ – Исламска држава – показује се да то није довољно. Укључивање Ирана у сиријске преговоре има жестоке противнике.

Од јастребова у Пентагону до Израела, како је показало њихово противљење склапању споразума о нуклеарном програму Ирана и шест светских сила. Отпори нису ништа слабији ни међу Арапима Персијског залива и сиријским опозиционарима.

Вашингтон и Москва имају потпуно опречне ставове око Сирије, али то их не спречава да изнова преговарају покушавајући да нађу излаз.

Зашто би Техеран био искључен из тог процеса када је Иран за будућност Сирије заинтересован и директније од две велике силе? Американци и Руси боре се за сфере утицаја, Иран се сем стратешког интереса чувања свог савезника Асада бори и за безбедност шиитске мањине.

Док год Американци Иран држе по страни, Техеран ће се држати речи свог врховног вође, ајатолаха Алија Хамнеија: „Сложили смо се да са Американцима разговарамо само о нуклеарним питањима... У другим подручјима не дозвољавамо разговоре са Американцима, и са њима нећемо преговарати.”

Дубоко неповерење, уз подршку Русије која Ирану испоручује савремене ракетне системе, значи наставак анимозитета на још једном блискоисточном фронту.