Председник САД није знао

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 17.марта– Серија експлозија одјекнула је Багдадом у коме се данас налазе два америчка најутицајнија лидера– после шефа Беле куће Џорџа Буша– потпредседник Ричард Чејни и председнички кандидат републиканаца Џон Мекејн. Обојица су се на истом месту обрела истим поводом– да подстакну наде у стабилизацију прилика, уочи пете годишњице рата у Ираку (која се овде обележава 19, а тамо 20. марта), али су детонације потврдиле да је ситуација на највећем савременом бојишту још далеко од исхода који се одавде прижељкује.

О истрајним опасностима говори и податак из извештаја АП – да Чејнијева посета није била најављена и да се њен дневни ред држи у тајности. Репортерима је такође речено да не јављају о његовим активностима све док он не оде с локације на којој су се оне збиле…

Зашто је Ирак још поприште жестоких обрачуна иако је режим Садама Хусеина брзо оборен, после само 40 дана инвазије, питање је на које одговори стижу „корак по корак”. Данашњи „Њујорк тајмс” објавио је резултате свог опсежног истраживања, из кога произлази да је један од главних разлога за продужавање ратног кошмара била– америчка одлука да се, убрзо по окупацији, расформира ирачка армија. И то без консултација администрације са сопственим оперативним командантима.

Ту, по многима кобну, одлуку донео је тадашњи окупациони управитељ (од 11. маја 2003. до 28. јуна 2004) Пол Бремер, прецизира лист. Бремер је, по сопственој изјави, а без и потврде и демантија оних на које се позива, донео одлуку пошто је претходно „поштујући налог председника о ланцу команде извештавао директно само ондашњег шефа Пентагона Доналда Рамсфелда” (поднео оставку у децембру 2006. после пораза његових републиканаца на парламентарним изборима у којима је доминанта тема био ирачки рат).

Бушовој администрацији се и иначе пребацују „претерана тајност, селективност и одлучивање у врло уском кругу”, а у овом случају се испоставља да је поменута одлука донета– мимо знања оперативног војног врха. Готово као у цртаћу, наизглед подређени Џери (надимак Бремера) „надиграо” је Тома (како би се, пригодно, могле назвати „крупне зверке” оружаних снага).

Одлуком Џерија, слажу се „Тајмсови” интервјуисани учесници деликатног процеса, измењен је првобитни инвазиони план да се на окупу одржи језгро Хусеинове армије. Било је предвиђено, наводи се, да се расформира само диктатору најлојалнија снага, Републиканска гарда, а да се остале јединице сачувају тако да „три до пет дивизија буду језгро будуће армије, а да друге јединице учествују у обнови земље”.

За одступање од тог приступа, према садашњем сведочењу, није знао ни тадашњи шеф копнених операција генерал Дејвид Мекирнан. Иако му се, у оквиру настале „рашомонијаде”, приписује да се сагласио с декретом који је Буш донео на основу Бремерове препоруке, он је одбацио таква пребацивања као „лажна” и прецизирао: „Нисам ни видео такву одлуку, нити сам се с њом сагласио.”

У првобитном, шире разматраном, ратном плану се истицало да је неопходно очувати главнину ирачке војске јер би било ризично да се наједном „250.000–300.000 војника избаци на улицу”. С таквим проценама се сложио и тадашњи заменик челника Централне команде генерал Џон Абизаид.

С променом стратегије није био упознат, како каже, ни ондашњи шеф дипломатије и генерал (некадашњи шеф Генералштаба здружених оружаних снага) Колин Пауел. Питао је, стога, тадашњег председниковог саветника за националну безбедност Кондолизу Рајс (која је Пауела наследила на кормилу Стејт департмента): „Конди, шта се догодило”? Одговорила му је, како он преноси: „И ја сам изненађена, али тако је одлучено, јер је председник стао иза Џеријеве одлуке.”

Спорна одлука била је, чини се, и изневеравање датих обећања. Један од ратних планера, пуковник Џон Агоља подсећа да су Американци, седам месеци пре инвазије, слали поруке, укључујући и бацање летака, с позивима да се ирачки војници предају или дезертирају, а да ће заузврат бити укључени у домовинску „нову армију”. Уследило је (са свим другим несинхронизацијама тог маја 2003. године) опште распуштање које је, како се процењује, битно повећало отпор инвазионој коалицији са САД на челу.

Чејни и Мекејн, који своју изборну кампању везује за претпостављени напредак Американаца на ирачком фронту, уверавали су у багдадским одвојеним разговорима с премијером Нуријем ал Маликијем, како се извештава, да ће трупе суперсиле тамо остати „до пораза Ал Каиде”. Кад је пре пет година почела инвазија, Вашингтон је оптуживао Ирак да одржава „тесне везе са том терористичком мрежом Осаме бин Ладена”. Та тврдња се, као и претпоставка да тамо постоји оружје за масовно уништавање, показала неоснованом.

Обе наведене произвољности су се потврдиле тек каопоследице инвазије, која је сама себе ослабила, уз остало, збрзаним расформирањем тамошње армије. Евидентна су, наиме, у временима која су уследила и још трају– и масовна уништавања и дејства Ал Каиде…