Сцена даје велику моћ, али огољује и немоћ

Јанко Синадиновић (48), првак београдске опере, месец дана обавља и функцију в. д. директора Опере у Народном позоришту у Београду. Познат је као посебан тенор и на домаћој и на међународној сцени.

Студије соло певања учио је у класи професорке Оливере Грујић Славић. Школовање је наставио у Италији, на Академији у Озиму у класи професора Рајне Кабаивенске, Серђа Сегелинија и Енце Ферери. Усавршавање је наставио код професора Драгослава Илића, Николе Митића и Оливере Миљаковић.

Почео је да пева 1995, а две године касније постао је солиста Опере Народног позоришта у Београду, њен првак је од 2006, и од тада зна само за похвале и награде.

У браку је с Јасмином, правником. Имају сина Николу, студента економије.

Шта ћете, као в. д. директора Опере, мењати у раду...

На место в. д. директора Опере постављен сам као члан сталног ансамбла, који функционише на сличним принципима већ генерацијама. То је систем који омогућава нашој цењеној публици да од осам до десет пута месечно, током сваке сезоне, ужива у најмање двадесет најатрактивнијих оперских наслова, а од тога у најмање три премијере и неколико обнова старих представа. На тај начин, репертоар је увек динамичан и задовољава укус најшире публике. Ту добру традицију не би, ни у ком случају, требало мењати. Неке промене односиће се углавном на начин рада унутар самог ансамбла, које би требало да побољшају комуникацију међу уметницима, па самим тим, да доведу и до још бољих извођења представа.

...а шта у свом понашању?

Професија оперског певача, носиоца репертоара, подразумева одговорност, дисциплину, одрицање, посвећеност, пожртвовање... Сада сам у прилици да те особине употребим не само за циљеве саме уметности већ и за опште добро.

Како вам је кренуло?

Изнад очекивања. У првим намерама и потезима имам велику подршку управе Народног позоришта, мојих најближих сарадника у дирекцији Опере и сва три сегмента нашег ансамбла: солиста, хора и оркестра.

Шта посебно обележава ваше певање...

Имао сам велику срећу, част и задовољство да своје прве несигурне кораке у каријери направим тако што су ме подржавале громаде оперске уметности: Живан Сарамандић, Радмила Бакочевић, Никола Митић... На њиховом примеру сам научио како се даје и ништа не очекује заузврат. Тешко је и скоро немогуће окарактерисати сопствено певање. Могу само да прижељкујем да га други окарактеришу као несебично давање.

...а шта ваш живот?

Посао којим се бавим у себи крије велику опасност од опседнутости самим собом, својим гласом, изгледом, утиском који остављам на публику и да га пренесем на мој приватан живот, па да га загорчам. Зато водим једноставан породичан живот који је сам по себи велика срећа и привилегија.

Колико сте моћни на сцени...

Истина је да сцена даје велику моћ. Међутим, она огољује и немоћ. А може да створи и илузију лажне моћи. Битан је тренутак кад осетите да, у драмској паузи, публика не дише. Тада аплауз остаје једини меродаван показатељ колико сте те вечери били моћни.

...а колико у приватним односима?

Мислим да је погрешно приватне односе градити на принципима пословне моћи. Такво размишљање ми је потпуно страно.

Да ли некада, са пријатељима, запевате у кафани?

Мој глас је глас утренираног професионалног оперског певача. Наиме, четврт века сам окренут искључиво оперском начину певања које има своје физиолошке законитости које не важе ни за један други музички жанр. Било би неукусно и смешно да певам кафанске песме. Уживам кад их други певају.

Чиме се све бавите ван сцене?

Немам неки посебан хоби коме сам посвећен, ако на то мислите, мада сам у једном периоду живота пробао с писањем есеја. Данас људи истичу читање књига, одлазак у биоскоп и на утакмицу, кување ручка као неко посебно бављење, а не као саставни део живота.

Која ваша емоција је најјача?

Говорити о емоцијама је незахвално. Оне се осећају и испољавају. Речи о емоцијама треба оставити – песницима.

Који је ваш тип жене?

Сурово искрена, женствена, без кокетирања.

Која је ваша животна филозофија?

Стално спознавати шта је добро, а шта зло.

Да ли сте верник?

Веровати да је све само у мојим рукама или да се ствари одвијају по некаквој инерцији, за мене је немогуће.

Шта вам је важније – бити или имати?

То је нераздвојиво. Ми смо оно што имамо.

Веран – са свесном жељом и намером да то буде.

Како тумачите верност?

Да би човек био веран, телом и духом, мора да има свесну жељу и намеру да то буде.