Scena daje veliku moć, ali ogoljuje i nemoć

Janko Sinadinović (48), prvak beogradske opere, mesec dana obavlja i funkciju v. d. direktora Opere u Narodnom pozorištu u Beogradu. Poznat je kao poseban tenor i na domaćoj i na međunarodnoj sceni.

Studije solo pevanja učio je u klasi profesorke Olivere Grujić Slavić. Školovanje je nastavio u Italiji, na Akademiji u Ozimu u klasi profesora Rajne Kabaivenske, Serđa Segelinija i Ence Fereri. Usavršavanje je nastavio kod profesora Dragoslava Ilića, Nikole Mitića i Olivere Miljaković.

Počeo je da peva 1995, a dve godine kasnije postao je solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, njen prvak je od 2006, i od tada zna samo za pohvale i nagrade.

U braku je s Jasminom, pravnikom. Imaju sina Nikolu, studenta ekonomije.

Šta ćete, kao v. d. direktora Opere, menjati u radu...

Na mesto v. d. direktora Opere postavljen sam kao član stalnog ansambla, koji funkcioniše na sličnim principima već generacijama. To je sistem koji omogućava našoj cenjenoj publici da od osam do deset puta mesečno, tokom svake sezone, uživa u najmanje dvadeset najatraktivnijih operskih naslova, a od toga u najmanje tri premijere i nekoliko obnova starih predstava. Na taj način, repertoar je uvek dinamičan i zadovoljava ukus najšire publike. Tu dobru tradiciju ne bi, ni u kom slučaju, trebalo menjati. Neke promene odnosiće se uglavnom na način rada unutar samog ansambla, koje bi trebalo da poboljšaju komunikaciju među umetnicima, pa samim tim, da dovedu i do još boljih izvođenja predstava.

...a šta u svom ponašanju?

Profesija operskog pevača, nosioca repertoara, podrazumeva odgovornost, disciplinu, odricanje, posvećenost, požrtvovanje... Sada sam u prilici da te osobine upotrebim ne samo za ciljeve same umetnosti već i za opšte dobro.

Kako vam je krenulo?

Iznad očekivanja. U prvim namerama i potezima imam veliku podršku uprave Narodnog pozorišta, mojih najbližih saradnika u direkciji Opere i sva tri segmenta našeg ansambla: solista, hora i orkestra.

Šta posebno obeležava vaše pevanje...

Imao sam veliku sreću, čast i zadovoljstvo da svoje prve nesigurne korake u karijeri napravim tako što su me podržavale gromade operske umetnosti: Živan Saramandić, Radmila Bakočević, Nikola Mitić... Na njihovom primeru sam naučio kako se daje i ništa ne očekuje zauzvrat. Teško je i skoro nemoguće okarakterisati sopstveno pevanje. Mogu samo da priželjkujem da ga drugi okarakterišu kao nesebično davanje.

...a šta vaš život?

Posao kojim se bavim u sebi krije veliku opasnost od opsednutosti samim sobom, svojim glasom, izgledom, utiskom koji ostavljam na publiku i da ga prenesem na moj privatan život, pa da ga zagorčam. Zato vodim jednostavan porodičan život koji je sam po sebi velika sreća i privilegija.

Koliko ste moćni na sceni...

Istina je da scena daje veliku moć. Međutim, ona ogoljuje i nemoć. A može da stvori i iluziju lažne moći. Bitan je trenutak kad osetite da, u dramskoj pauzi, publika ne diše. Tada aplauz ostaje jedini merodavan pokazatelj koliko ste te večeri bili moćni.

...a koliko u privatnim odnosima?

Mislim da je pogrešno privatne odnose graditi na principima poslovne moći. Takvo razmišljanje mi je potpuno strano.

Da li nekada, sa prijateljima, zapevate u kafani?

Moj glas je glas utreniranog profesionalnog operskog pevača. Naime, četvrt veka sam okrenut isključivo operskom načinu pevanja koje ima svoje fiziološke zakonitosti koje ne važe ni za jedan drugi muzički žanr. Bilo bi neukusno i smešno da pevam kafanske pesme. Uživam kad ih drugi pevaju.

Čime se sve bavite van scene?

Nemam neki poseban hobi kome sam posvećen, ako na to mislite, mada sam u jednom periodu života probao s pisanjem eseja. Danas ljudi ističu čitanje knjiga, odlazak u bioskop i na utakmicu, kuvanje ručka kao neko posebno bavljenje, a ne kao sastavni deo života.

Koja vaša emocija je najjača?

Govoriti o emocijama je nezahvalno. One se osećaju i ispoljavaju. Reči o emocijama treba ostaviti – pesnicima.

Koji je vaš tip žene?

Surovo iskrena, ženstvena, bez koketiranja.

Koja je vaša životna filozofija?

Stalno spoznavati šta je dobro, a šta zlo.

Da li ste vernik?

Verovati da je sve samo u mojim rukama ili da se stvari odvijaju po nekakvoj inerciji, za mene je nemoguće.

Šta vam je važnije – biti ili imati?

To je nerazdvojivo. Mi smo ono što imamo.

Veran – sa svesnom željom i namerom da to bude.

Kako tumačite vernost?

Da bi čovek bio veran, telom i duhom, mora da ima svesnu želju i nameru da to bude.