Зашто је лекарска грешка тешко доказива

Од смрти осмогодишњег Раденка Никодиновића из Козјака код Лознице прошло је десет дана, а и даље се утврђује да ли је умро због лекарске грешке. Дечак је преминуо седам дана после прелома леве руке и лечења на Одељењу ортопедије лозничке Опште болнице, а потом и у београдском Институту за мајку и дете. Званична дијагноза гласила је да је преминуо од последица сепсе.

Да ли је и ко одговоран за смрт дечака требало би да покаже поступак који је покренуло Основно тужилаштво у Лозници. До сада је, по налогу поступајућег тужиоца, саслушано неколико медицинских радника поменуте здравствене установе и родитељи трагично настрадалог Раденка. Тек кад прибави све извештаје које је захтевало, надлежно тужилаштво одлучиће хоће ли и против кога покренути истрагу.

Ако и буде покренута истрага, а потом и судски поступак, Раденкови родитељи ће, ако је судити према досадашњој пракси, на истину чекати дуго. Ако она икада буде доказана.

Заштићени правним зачкољицама, међусобном солидарношћу и чињеницом да мало ко жели да им се замери, доктори су, изгледа, успели да заузму позицију недодирљивих. Праву истину о поступцима против несавесних лекара, чини се, сви знају: правници који су свесни мањкавости судских поступака против „белих мантила”, али и лекари који затварају очи пред грешкама својих колега. „Политикин” саговорник из судства тврди да највећи проблем у поступцима представља поступање вештака који су, показала је пракса, у већини случајева, на директан или индиректан начин, у вези с оптуженим лекарима.

– Своје налазе и мишљења не достављају благовремено. Када би се поштовала решења предвиђена Законом о вештацима, тај проблем би био решен. Иако је суд у обавези да најмање једном годишње анализира рад вештака и да евентуалне примедбе предочи Министарству правде, он то углавном не ради. Може и да уз образложени предлог због нестручног, неуредног или несавесног вештачења предложи разрешење, али суд  ретко када користи ово законско решење. Исту могућност имају и друге странке у поступку, али у већини случајева то не знају. Није тајна да су ти вештаци уједно и активни лекари и да познају оне колеге који се нађу на оптуженичкој клупи – наводи наш саговорник.

Драшко Згоњанин из Великог Градишта, отац Катарине Милорадовић која је преминула крајем 2007. године након прекида трудноће у Специјалној гинеколошкој болници „Медикус” у Пожаревцу, каже да је разочаран правосуђем и да ће захтевати ревизију поступка у којем су лекари оптужени за несавесно лечење његове ћерке ослобођени кривице.

– Годинама смо чекали да поступак против лекара буде окончан. Неке од судија су саме тражиле изузеће од поступања у овом предмету, велики проблем били су и вештаци. Лекарска комисија из Новог Сада коју је суд ангажовао у поступку одбила је да ради вештачење, па је оно поверено докторима из Крагујевца. Нисам лекар, нити правник, али ми је јасно да неке ствари не функционишу како би требало. Обраћали смо се и Суду части Лекарске коморе, али су нам рекли да треба сачекати да се оконча поступак пред судом. С обзиром на то да је поступак завршен ослобађајућом пресудом, вероватно ни поступак овог другог не би био другачији – каже Згоњанин.

Адвокат Дејан Ћасић, који је пред београдским судом заступао породицу Зорана Новаковића преминулог после упале зуба, каже да непостојање обавезујућих протокола оптуженим лекарима даје могућност да се бране тврдњом „да су учинили све што су мислили да је неопходно и да су поступили сходно доброј лекарској пракси”.

– У земљама англосаксонског система имате протоколе шта је лекар дужан да уради када му се јави пацијент с одређеним тегобама и у таквим случајевима је лако доказати лекарску грешку. У овој ситуацији, испада да некоме у нашој земљи одговара да нема обавезујућих протокола јер ће се лекар увек бранити речима: „Имао сам добру намеру и нисам сумњао да је требало да учиним још неку додатну анализу”. Треба имати на уму да су свугде у свету лекари привилегована професија – људи у лекара гледају као у бога. То би морало да носи и већи степен одговорности, јер лекарске грешке скупо коштају. У нашој земљи већина лекара је, ипак, изузетно добро образована и савесна, као и у свакој другој професији – каже Ћасић.

Председник ЛКС: Вештаци не штите лекаре

Милан Динић, директор Лекарске коморе Србије, признаје да је лекарска грешка тешко доказива, али се не слаже с тврдњом да вештаци медицинске струке бране своје колеге лекаре када се нађу пред судом.

– На медицинском факултету се учи о најчешћим облицима неке болести и како се она лечи. Наравно, пракса је нешто сасвим друго. Здравље човека је веома сложено и зато сваки случај мора да се посматра засебно. Ниво колегијалности, када говоримо о судским вештацима, постоји као и у свакој другој професији. Међутим, не бих се сложио да лекари прикривају кривицу колега. Постоје случајеви када лекар тужи лекара – каже Динић за „Политику”.

Директор Лекарске коморе Србије напомиње да јавност углавном не поштује претпоставку невиности, односно да пресуђује пре суда. Дешава се, каже др Динић, да најближи сродници, незадовољни исходом лечења, оптужују лекаре да нису поступили професионално.

– Постоје лекарски пропусти, али не треба генерализовати проблем. Лекарска комора чини све да би се тај број што више смањио. У прилог томе говори и чињеница да је од почетка године привремено одузето 30 лекарских лиценци – каже Динић.