Тема је Сирија

Поводом текста „Црно-бели стрип о Сирији”, од 13. октобра

Владимир Вукасовић није успео ни у трећем покушају да наведе било коју чињеницу којом би доказао: а) да у источном Алепу од оружаних формација има било кога осим терориста (он само тврди да ја искривљујем чињенице када тврдим да тамо, осим терориста, нема никаквих „умерених формација”) и б) да постоји случај у коме су руске оружане снаге одговорне за, како он каже, „грозоте” у Алепу.

Не мора се бити Бог да би се могло одредити шта су оправдана војна деjства, а шта нису. И из тога извући закључак да нажалост и оправдана дејства имају за последицу цивилне жртве. Када се извештава о политичким догађајима, онда је упоређивање са сличним ситуацијама, у којима су деловале друге војске, од нарочите важности. У том одмеравању, укупно дејство руског ваздухопловства у Сирији сасвим сигурно заслужује највише оцене, по прецизности и вођењу рачуна да цивилних жртава буде што мање. Ја не разумем, како је могуће у „Политици” извештавати о жртвама у Сирији, а не ставити их у контекст потпуно незаконитог бомбардовања НАТО-а 1999. и цивилних жртава, укључујући и застрашујући број убијене деце, у Србији и Црној Гори? Тамо се цивили ослобађају од зверстава терориста, а код нас се масакрирало становништво у чистом америчком освајачком походу. И сад су за г. Вукасовића све то „грозоте” у истој равни.

Америка је склизнула до самог дна на коме је управо она исцртала „црно-бели” свет, у коме су сви који су против њених хегемонистичких амбиција црни, а сви који јој се додворавају и служе – бели. Стварност спољне политике САД је тако грозна да је већини човечанства јасно да су управо они црно, а сви који заговарају поновно успостављање односа на којима су настале УН, у односу на њих – бели.

У свету који је чињенично непобитно дошао до критичних тачака, наводно или стварно брижљиво нијансирање и релативизовање у борби против тероризма, јер ништа „није вредно једне дечје сузе”, објективно служи том великом светском злу које прети да нас прогута.

Јасни ставови нису занемаривање истине, него управо изоштравање слике.

Е, сад, Револуционарна гарда и Хезболах. Управо је Америка покренула рат против секуларне Сирије, наоружавши најгоре исламске фундаменталисте, рачунајући да се Асад, као припадник убедљиво мањинске верске заједнице Алавита (шиити), неће моћи одупрети сунитским џихадистима. Тек након тога, на страну Асада ушле су и оружане формације из Либана (Хезболах) и Ирана (Револуционарна гарда), пошто су и једни и други шиити, баш као и Алавити, да би спречили њихов покољ. Према томе, сасвим недвосмислено ни Хезболах ни Револуционарна гарда у Сирији нису терористичке формације.

Оно што је у наслову текста г. Вукасовића недопустиво је реч „стрип”, зато што тиме омаловажава саговорника. Осим тога, у целом тексту често користи тзв. аргументе ад хоминем, који су увек погрешни. Могу ја бити најгори човек на свету, а да је оно што тврдим истинито.

Ако није у стању да процењује војна дејства (претпостављам да није био ни у војсци ни у рату нити је ишчитавао детаљно извештаје о Рачку, Маркалама и слично), онда је као новинар „Политике” био дужан да позове стручњака из области за које нема знање, па тек кад тај стручњак потврди да су налази УН веродостојни, да се на њих ослони.

И на крају, без било какве жеље да га омаловажавам, Вукасовић у целој полемици инсистира на томе да ја, ако читам „Политику”, како тврдим, морам да знам да je он раније писао то и то. Зашто? Па није Вукасовић „Политика”. Нити су његови текстови стигли до антологијских вредности да би њихово изучавање нужно претходило полемици о било чему што напише.

Адвокат