Кад дилер постане узор спортистима

Протекли спортски викенд обележили су фудбалери и кошаркаши Партизана, на утакмицама у Београду, носећи мајице са ликом Александра Станковића, вође једне од група њихових ватрених навијача који је убијен у четвртак на мафијашки начин. Иако су фудбалери „црно-белих” у суботу наишли на осуду јавности, због поступка којим су одали почаст особи која је осуђена на пет година и десет месеци затвора због трговине дрогом и држања оружја, дан касније на кошарци отишло се и даље од мајица. Кошаркашки клуб Партизан је утакмицу са Олимпијом почео минутом ћутања.

Велики део од 5.000 гледалаца је бучно негодовао, после чега је уследила реакција из језгра ватрених навијача, одакле је њих десетак прешло на једну од трибина са којих се чуло „уа” током минуте ћутања. Пре него што су они стигли и почели да скандирају Станковићево име, неколико стотина људи је одатле побегло.

Фудбалери су причали како су им мајице „донели у свлачионицу”, а новинарски захтеви портпаролу Фудбалског клуба Партизан да се добије објашњење од челника у Хумској, остали су без резултата. После утакмице у недељу, пре него што је почео са духовитим одговорима на неважне теме, тренер Партизанових кошаркаша није имао ништа да каже на питање зашто су његови играчи носили мајице, које су носили неколико минута на загревању.

На крају, оним навијачима Партизана који сматрају да су се два најважнија клуба из спортског друштва „црно-белих” самопонизили, као ретко кад за 71 годину, одајући последњу пошту какву нису добиле стотине њихових хероја са терена, остало је само да то изразе на друштвеним мрежама и испод текстова на медијским презентацијама на Интернету. Тамо су се многи и запитали да ли би требало да наставе да одлазе, пре свега, на кошаркашке мечеве, имајући у виду и да је ове године у дворани већ било опасно на утакмици са Цедевитом, када се скандирало против премијера Србије, што се није допало најватренијим „гробарима”.

Од Партизанових спортиста наравно није ни могло да се очекује да ће одбити да носе мајице, за које је од почетка мало ко сумњао да су достављене од навијачких вођа, а ако се осврне на још један овогодишњи излив насиља од хулигана са трибине, када је пребијено обезбеђење генералног директора ФК Партизан, било би изненађење да су се супроставили из клупских руководстава. Ако уопште имају нешто против, пошто су се као клуб опростили и путем читуље.

Ношење мајица са ликом покојног дилера дроге, на спортским манифестацијама, од оних који би међу првима требало да буду даваоци позитивних примера за друштво, несумњиво је, поред осталог, велико узнемиравање јавности које не би смело да се толерише. На потезу може да буде, на пример, и спонзор Партизанових фудбалера и кошаркаша МТС, и одреди се према ношењу спорних мајица преко опреме са њиховим знаком.

У сваком случају, од минулог догађаја је још важније питање зашто је Станковић био на слободи годинама након што је требало да се нађе у затвору: пресуда је постала правноснажна одлуком Апелационог суда из фебруара 2013. а извршна у мају 2014. Да није одлагано одслужење казне (из здравствених разлога?) можда не би било „случаја мајице”.

Сва питања дакако воде на адресу оних који управљају државом, у којој је могуће и да генерални секретар Владе месецима „није имао коментар” на салве оптужби из Партизановог фудбалског клуба да ради против њега. Овако, са сваким новим скандалом у спорту, све је већа дилема не да ли држава не може, него да ли жели да заведе ред. Шта год носиоци власти причали о наводном немању снаге за приватизацију клубова итд. Како ствари стоје, не само да је питање да ли би требало мешати политику и спорт овде постало плусквамперфекат, него је све извесније да би, на првом месту наш фудбал, пре свега требало посматрати као медиј помоћу којег се утиче на друштвене токове.

Сада је већ очигледно да је Партизанов фудбалско-кошаркашки систем постао генератор негативне атмосфере, која се изнова шири и на неуспешним седницама Скупштине фудбалског клуба на којима делегати из редова навијачких група не изазивају инциденте. А Партизанове мајице са порукама које могу да засметају великом броју људи, требало је да се нађу на удару и

„црно-беле” јавности још пре годину и по, када су тадашњи тренер и капитен кошаркашког тима на прес-конференцију пред другу утакмицу финала плеј-офа са Црвеном звездом дошли носећи на грудима натпис „Борисе Давидовичу, не дајте се пасјим синовима”...