Стрепња Срба из енклава

Не могу да продам земљу, то не могу, каже Милош Кастратовић из Гораждевца, једног од два већа српска села преостала у Метохији. „Имање ми је прадеда откупио од бега, није на мени да га продам. Син ако буде хтео... Нека ради шта хоће. Ја не могу. Срећом, матор сам се оженио, па су ми деца мала”, теши се Кастратовић кршећи руке.

До 1999. радио је у Пећкој пивари, сада прима минималац и обрађује земљу, онолико колико може. До десет хектара које је некад наводњавао не може да дође, оно што произведе, каже, не може да прода. „Ми смо у много горој ситуацији него они у Митровици”, понавља он речи многих Срба из енклава јужно од Ибра, који страхују да би Албанци могли њима да се освете за то што им северни део „државе” измиче контроли.

Да ни већинско становништво јужне покрајине није сасвим прихватило њен нови статус показује и летимичан поглед на заставе истакнуте на кућама које се – велике и незавршене – непрекидно смењују путем од Подујева ка Приштини. Призор као у Албанији – тек на понекој вијори се „званични” плаво-жути барјак са обрисима Косова и шест белих звездица, док су на осталима власници истакли црвену заставу са двоглавим црним орлом, а они амбициознији и заставе Сједињених Држава, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије.

Милош Кастратовић и половина косовских Срба која живи у енклавама вероватно неће (још) бити на директном удару – то Приштини не одговара у овом тренутку док тражи подршку на свим странама света, али ће институционални притисак на њих порасти. О томе сведочи и натпис на табли на прелазу код Мердара, оној коју је Хашим Тачи свечано „пустио у рад” пре десет дана. На енглеском на њој пише „Republic of Kosovo”, а на српском, латиницом, „Република Косова”. За међународне званичнике Косово, за Србе Косова. Ко је поменуо грађане другог реда?

Ни Стојан Секулић, директор Клиничко-болничког центра Приштина, измештеног у Грачаницу, није сигуран како ће се изборити са таквим притиском. Тек после неколико дана преговора, власти у Приштини пустиле су лекове намењене његовим болницама са царинског пункта у јужном делу Косовске Митровице. „Траже да пошаљемо допис њиховом министарству здравља и агенцији за лекове, али то би значило да признајемо ту државу. Не знам како ће то бити решено”, признаје Секулић наглашавајући да је прошле године у Грачаници десет одсто оперативних захвата и порођаја изведено над албанским пацијентима.

У Осојану, највећем повратничком селу у Метохији, живи више од триста људи. И школа је пуна. Поред школе грађевинске машине, прави се игралиште. Око школе ограда. Кажу коштала је 7.000 евра. Не изгледа тако. С друге стране пута граде се нове куће. За повратнике. Село изгледа живо, али има и оних који нису задовољни. „Овде се дају паре, а мени који живим горе у брду без пута не дају ништа. Сад ће да направе куће овима што имају станове по Београду”, жали се један мештанин, коме се одмах прикључују и други говорећи о корупцији и поткрадању државног новца.

И док се у Осојану граде куће, косовски Албанци граде ауто-перионице, којих сада има много више него бензинских пумпи – оних које су у многим међународним извештајима описане као паравани за прање новца. Ниједна перионица нема машине, кола се перу ручно, а због блатњавих путева муштерија и поред велике понуде радњи увек има. На главним путевима могу се видети и аутомобили са таблицама из централне Србије, па и понеки камион са робом. У ноћи између петка и суботе, на прелазу Мердаре десетак камиона чекало је да уђе у покрајину. Углавном новопазарских регистрација.