Пад Мосула сеје тероризам по Европи

Најбоље за готово све, колико год парадоксално то звучало, можда би било да се борци Исламске државе (ИД) у Мосулу, њих три до осам хиљада, колико се процењује да их је у том последњем ирачком упоришту „калифата”, укопају и боре до последње капи крви против ирачке војске и њених савезника.

Изузетак од „готово свих” јесу становници Мосула, којима би то донело још веће страдање од оног које им свакако предстоји. Али, таква очајничка одбрана ИД значила би да не би много џихадиста из Мосула евентуално кренуло ка Европи и другим континентима да тамо планирају терористичке нападе. И САД, чије трупе помажу офанзиву на Мосул, биле би поштеђене дилеме која је пред њима, сем ако је већ нису разрешиле, ко зна на чију штету, пошто ће некога одговор на њу свакако коштати главе. Дилема је ова: да ли припаднике ИД који желе да умакну треба пустити да то учине, јер тако би се умањио број цивилних жртава у Мосулу, и тиме им омогућити да пребегну у Сирију, где би могли закомпликовати положај тамошњим америчким штићеницима, али и Вашингтону мрском председнику Башару ел Асаду и његовим савезницима, у првом реду Русији.

Који год да буде одговор Американаца, одатле су могући разни сценарији. Сумње, пак, нема у то да ће ослобађање Мосула подићи ризик од терористичких насртаја ИД ван територије Сирије и Ирака. Европа је већ осетила да ИД на тај начин узвраћа на све већи губитак територије. Падом Мосула остала би без сидра у урбаним срединама у Ираку и, штавише, града за који понеки мисле да је истинска престоница „калифата” много више него сиријска Рака. С обзиром на притисак којем је изложена и у преосталим сиријским упориштима, за ИД би било природно да се, уместо одбрани „државе” која постојано нестаје пред непријатељским јединицама, окрене освети над онима који су јој ту „државу” отели и свима који су јој на путу.

Комесар за безбедност Европске уније Џулијан Кинг већ је упозорио да би се понеки џихадисти из Мосула могли вратити у своје домовине у Европи. У редовима ИД је, казао је он немачком листу „Велт”, око 2.500 Европљана. Мора да су у приправности и безбедносне службе дуж северне Африке – нарочито у Либији, али и Тунису, из којег потиче највише страних бораца ИД – и југоисточне Азије, где „калифат” такође покушава да се учврсти.

У том страху досад је најгласнија Француска, која је претрпела низ напада исламистичких милитаната. Извор из њених безбедносних структура је за „Гардијан” навео да би коалиција која предузима офанзиву на Мосул морала покушати да тамо ухвати џихадисте у клопку: другим речима, да им не допусти да одатле побегну већ да их све затре.

То причу враћа на дилему која је пред Американцима, највише пред њима зато што се њихов партнер, ирачки премијер Хајдер ел Абади, већ изјаснио. Он је прекјуче затражио, известио је Ројтерс, да коалиција која његовој армији пружа подршку из ваздуха и са земље – то су међународне снаге које предводи Вашингтон – блокира путеве ка Сирији.

У Мосулу је између 600.000 и милион цивила. Због његове стратешке важности, ниједан други ирачки или сиријски град у рукама „калифата” америчка коалиција није чешће гађала из ваздуха. Од најмање 900 цивила, колико су ваздушни удари тих снага оставили за собом као „колатералну штету”, око 500 страдалих је из Мосула, процена је британске посматрачке групе „Ерворс”, коју је пре неколико дана пренео Радио Слободна Европа.

Напади те авијације су готово до земље сравнили претходни велики ирачки град који је истргнут из шака ИД – Рамади. Још онда се, када је јавности постао очевидан степен разарања у том граду, почело са страхом гледати на неминован следећи корак у рату с ИД – Мосул. За њега је процењено да ће бити много теже ослободити га од Рамадија, мањег града из којег је већина становника раније била побегла. Зато се верује да ће битка за Мосул однети много више цивилних жртава.

Утолико би на први поглед имало смисла пустити део бораца ИД да побегну из Мосула. То се, уосталом – ради заштите цивила али и да би се сачувале сопствене трупе и избегло уништење цивилне инфраструктуре – радило у многим местима из којих је „калифат” истеран. Нико ту праксу није признао, ни Американци и њихови савезници, нити Асад и Руси, али сведочења с терена су била недвосмислена. Међутим, разуман је и захтев Асада и Русије да бег џихадистима из Мосула не буде омогућен.

Асад је, природно, забринут због прилива непријатеља у његову земљу. Према извештају њему блиске сиријске агенције Ел Масдар, сиријска и руска авијација су већ почеле жешће ударе на положаје ИД у источној Сирији, у области која се граничи с Ираком. И шиитска либанска милиција Хезболах, такође Асадов савезник, упозорила је Американце да не смеју дозволити да се сунитски екстремисти из ИД пробију у тај део Сирије. Хезболах има истог покровитеља као и ирачка, па и сиријска влада – шиитску силу Иран. И у том кључу се може читати идентична порука ирачког премијера Абадија, премда је он сигурно забринут и због могућности да борци „калифата” који би утекли из Мосула остану на слободи да преко порозне границе прелазе и натраг у Ирак, где би из скровиштима по забитима, у мањим групама, организовали нападе.

Американци би овде, ипак, морали признати да им се интереси, ако им је до уништења ИД, преклапају с Асадом, Русима и Иранцима. ИД је, наводно, пред пропашћу као територијални ентитет. Ово је тренутак да се ликвидира што је могуће више њихових бораца док су још концентрисани у већим скупинама, пре него што се, када једном и сиријска Рака падне, преживели раштркају по руралним таборима да ту чекају следећу прилику.

Логично је било да је Пентагон, што је најављивао као могуће, истовремено напао и Мосул и Раку. За изостанак такве координације оправдање се евентуално може наћи у томе што би се у тој операцији сударили они који би Раку да узму а интереси су им супротстављени: Американци с Курдима, Турци, Асадове снаге, сиријска опозиција. Онда је, међутим, и ослобађање Мосула ваљало одложити јер и ту су многи који се боре против ИД међусобно супротстављени.

Цивиле у Мосулу треба поштедети колико год је то могуће. Али, ако се мноштво бораца ИД који се сада тамо налазе ускоро појаве у Раки, САД ће тешко моћи да се бране од оптужби Асада и Русије да су спремне да се служе и џихадистима како би срушили режим у Дамаску. Још кад се у обзир узме америчко недавно, наводно ненамерно, бомбардовање Асадових људи у пограничној области с Ираком, од тих оптужби их неће опрати ни то што је авијација САД, према писању „Вашингтон поста”, у последње време рушила мостове који сиријску област под контролом ИД повезују с Ираком.