Европа притиска Африку за мигранте

Европска унија трпи уцене Турске да би спречила избеглице да дођу на њено тло, али зато Брисел због мигрантске кризе заврће руку онима који немају моћ и подршку највећих сила какве ужива Реџеп Тајип Ердоган – председницима афричких држава разорених ратовима и економском катастрофом.

Они ће морати да зауставе своје држављане који би кренули ка Европи, односно да преузму оне који су у њу илегално ушли, иначе ће остати без финансијске помоћи ЕУ. Тако им је поручено с бриселског самита ЕУ.

Европска унија се нада да ће споразум с Турском о задржавању избеглица остати на снази и да ће, у супротном, одолети њена „одбрана” зидовима и војно-полицијским јединицама нагомиланим на балканским границама и у централној Европи. Након затварања западнобалканске рута за избеглице, ЕУ се окреће обезбеђивању своје медитеранске границе и заустављању миграната из Африке, којој се већ неко време упућују сигнали да мора приљежније задржавати своје становништво.

Док се број оних који у Европу стижу преко Турске, захваљујући спровођењу споразума Брисела и Анкаре, у последње време смањио, у Италији се све више осећа контраефекат „блиндирања” Балкана. Умножавају се мигранти који користе преосталу руту до Европе, ону која иде преко Апенинског полуострва.

Њих је досад за око шест одсто више него лани, када их је било 154.000. Разлика, дакле, још није знатна, али је и прошлогодишњи број миграната био довољно велики да ЕУ, коју дрма и унутрашња криза због неслагања чланица око тога како се поставити према избеглицама, учини све не би ли се поступно ослободила тог „терета”.

Да у томе ЕУ неће бити изнад посезања за уцењивачким методама каквима је скандализована када их на њој примењује Турска, могло се претпоставити већ по томе како се понела према Авганистану, земљи у којој се борбе тек привремено смирују већ скоро 40 година и која је данас други највећи „расадник” миграната на Блиском истоку и у Европи.

Почетком овог месеца, уочи међународне донаторске конференције за ту земљу, која зависи од стране помоћи, немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер је Авганистану, без много дипломатског увијања, саопштио да ће, жели ли новчану подршку, морати да пристане на репатријацију миграната којима је азил у Европи одбијен.

Мора да се Авганистанци нису опирали јер су им на конференцији обећане милијарде долара, док су Брисел и Кабул најавили споразум о повратку авганистанских миграната у домовину. Према писању „Њу стејтсмена”, од Авганистана је затражено да прими најмање 80.000 својих држављана. Отприлике толико њих, од око 200.000, колико их се лани пробило до ЕУ, досад је ускраћено за азил.

Сличан приступ је, изгледа, испробан и на Африци, конкретно: на Етиопији. Свега неколико дана након што је та земља, премда је претходно с тим одуговлачила, преузела 50 својих држављана, „избегличка мајка”, немачка канцеларка Ангела Меркел, обећала је помоћ Етиопији, пренео је Ројтерс.

Коначно, сада је и на самиту у Бриселу ЕУ успоставила сурова правила игре за афричке мигранте. У заједничкој изјави чланица након скупа, ЕУ је саопштила је да у погледу централномедитеранске руте – другим речима, од афричких држава – жели добити „мерљиве резултате у спречавању нелегалне миграције и повратку непрописних миграната”, као и да ће у ту „сврху створити и применити неопходне полуге, користећи све релевантне политике и инструменте ЕУ, укључујући развој и трговину”.

Речник је дипломатски, али тешко да у директним контактима Африканцима није стављено до знања да би поруку требало превести овако: или примите своје људе или ћете остати без новца који вам дајемо као директну помоћ за развојне пројекте или кроз трговинске аранжмане. Таква претња је утолико тежа што је ЕУ највећи донатор Африке.

Ово је још и најмање што се може очекивати од ЕУ. Радикалнији корак би био ако би од приобалних држава на северу Африке затражи изградњу масовних прихватних центара за мигранте, што је идеја која је из Европе набацивана у последње време. Још није немогуће да ће се Брисел и за то одлучити.

Отпор Африке ће можда бити лако сломити, али моћна Турска је показала да је тврђа. Не толико, међутим, да не би, чини се, пристала на један уступак. Досад је Анкара уцењивала да ће одустати од споразума о задржавању избеглица и пустити их ка Европи уколико Брисел не буде укинуо визе њеним грађанима најкасније овог месеца.

У последњих неколико дана, два министра турске владе су, и даље строгим тоном, поновила то упозорење, али је рок на којем сада инсистирају крај ове године. И из ЕУ такође говоре да ће дотад одлучити о турским визама.

Ако су се две стране усагласиле да рок продуже за неколико месеци, коначни договор не мора бити близу. Европа не одустаје од тога да је услов за визну либерализацију да Турска укине свој антитерористички закон, за који ЕУ сматра да омогућава прогон политичких неистомишљеника.

Анкара се безмало заклиње да од закона неће одустати. Компромис делује немогуће, али је ЕУ већ показала спремност на попуштање турским захтевима, иначе би, као што је радила у случају других земаља, инсистирала на много више услова од тог о антитерористичком закону.

Ердогану, којем је наизглед све мање стало до владавине права и демократских принципа, ЕУ је већ изашла у сусрет подршком пред парламентарне изборе у Турској. Осим што га је у то време посетила Ангела Меркел, објављивање извештаја о напретку те земље у евроинтеграцијама, у којем је било неповољних оцена о учинку власти на разним пољима, одложено је док избори нису били завршени – на Ердоганово задовољство.

Одгођено је и сачињавање извештаја од којег је требало да зависи одлука о визама. Уместо у септембру, како се најављивало – док је рок за визну либерализацију био октобар – сада у ЕУ, пренео је пре два дана Ројтерс, кажу да ће бити завршен у новембру.

ЕУ је можда добро искористила време које јој је Турска оставила. Граница према њој је много чвршће затворена. Турска претња да ће пустити избеглице у Европу више не делује толико опасно. Али, ЕУ би свакако више волела да Турска задржава мигранте него да медији снимају како европска војска силом одбија избеглице.

Њој је стога и даље до очувања споразума с Турском, која се, осим укидању виза, нада и остатку обећане три милијарде евра помоћи. Убрзање евроинтеграција, мада такође обећано, не чини се нимало изгледним.