Базен на селу о трошку државе

Држава је ове године одлучила да суфинансира, ни мање ни више, него и изградњу базена у селима, сазнаје „Политика”. И то тако што је спремна да са максимално 200.000 динара покрије део постојећих трошкова, углавном за грађевински материјал и руке.

За ову примамљиву могућност заинтересовани су могли да се пријаве до средине октобра, на конкурс Управе за аграрна плаћања при Министарству пољопривреде којим држава, наводи се, подстиче економске активности на селу кроз подршку непољопривредних делатности.

Право пријаве имали су: физичка лица – носиоци комерцијалног породичног пољопривредног газдинства, предузетници, средње школе (!) и удружења. Неки од услова које су морали да испуне су: да имају закључен уговор са локалном туристичком организацијом, да су евидентирани на списку угоститеља и пружају услуге хране и пића у објектима за смештај највише 30 гостију.

Да ли је и колико било интересената за ту врсту субвенција још није познато. Као ни шта је креаторе овакве политике определило да подстичу градњу приватних базена за купање у српским селима у којима често нема асфалта, водовода и канализације.

– Радна група, која је припремала измене и допуне правилника, проценила је које су инвестиције применљиве и адекватне за развој сеоског туризма – кажу за наш лист у Министарству пољопривреде.

Суфинансирање изградње базена (површине веће од 12 квадратних метара и дубине најмање метар) тако се нашло као још једна ставка на списку овогодишњих понуђених субвенција. Између осталог, могло се конкурисати и за новац за доградњу и адаптацију купатила, сауна, кухиње, увођење централног грејања, набавке опреме за фитнес, уређење дворишта…

Али, у овом министарству сада кажу да није сигурно да ли ће и следеће године остати иста политика субвенционисања и како ће се распоређивати буџет за ове намене који је у 2016. години износио 15 милиона динара.

– Подстицајна средства исплаћују се за реализоване инвестиције. Анализираћемо релевантност структуре правилника и свих предложених мера по питању њихове оправданости и резултата које су постигле. На основу тих показатеља припремићемо и ревидирати све конкурсе за наредну годину, што је пракса у свим земљама ЕУ – истичу у овом министарству.

Они који су добро упознати са проблемима села и руралног развоја истичу да је могло и да се сачека са оваквим пројектима. Јер, у Србији данас 500 села нема асфалтни пут, 400 ни продавницу, а у две трећине не постоји ни ветеринарска амбуланта иако је главно занимање пољопривреда па је јасно да постоје прече ствари од градње приватних купалишта.

– Да кажете базени за кисељење купуса па да се сложим, то су добра улагања. У Војводини постоји такав пројекат и даје резултате, недавно је извезено шест тона киселог купуса у Канаду. Али, улагати у изградњу базена у сеоском туризму заиста није приоритет и мислим да то није посао Министарства пољопривреде – сматра аналитичар Бранислав Гулан, додајући да о нашем селу бригу води најмање 30 различитих институција на високом нивоу и то на тај начин да ће свако четврто (од 4.709 српских села) нестати у наредних 10 до 15 година.

– Да ли је то нешто што је најпотребније селу? Треба створити услове живота, инфраструктуру да пољопривредник може да заради новац. О каквом развоју туризма говоримо кад сви знамо каква су овде примања – сматра Гулан.

Сличног става је и потпредседник Одбора за село Српске академија наука и уметности професор Милован Митровић који каже да је било ком објективном аналитичару сасвим јасно да у креирању овакве политике подстицаја нема логике, а ни етике.

– Какав сеоски туризам, туризам је споредна грана. Ако и то нешто мало пара држава има мора да улаже у примарну економију, развија пољопривредну производњу да би некога довела у једно уређено друштво. Да попуни рупе на путевима, ако не може да их гради. Да улаже у јавне инфраструктурне пројекте, да село има водовод, струју, канализацију, телефон, интернет мрежу. Тек онда, евентуално, да се помажу приватници, али тако што ће их подстицати да се удружују и тек онда добију финансије – сматра наш саговорник.

На нешто грандиознији подухват (у медијима назван „базенизација земље”) својевремено се определила и Хрватска. Тадашња хрватска владајућа „Кукурику коалиција” намеравала је да до краја мандата суфинансира изградњу хиљаду базена и боље припремљена уђе у ЕУ. Опаска медија била је да су њихови претходници спас за туризам видели у голф теренима.

Помоћ су могли да добију само мали и средњи хотелијери, а израчунато је да су порески обвезници плаћали око трећину укупног трошка угоститеља. Представници власти су се бранили да новац неће делити шаком и капом, да су процене туроператора да објекти са додатним садржајем имају за 30 одсто више резервација и да немају намеру да финансирају изградњу базена за личну употребу.

И поред не баш позитивних критика Хрватска је, према писању медија, од 2013. до 2015. године суфинансирала 447 пројеката изградње базена већином приватних угоститеља.