Повратак суверенитета

Свет се пред нашим очима, у протеклих неколико година, мења као никада у претходних пола века.

Процес (нео)либералне глобализације је очигледно дошао до свога краја, што кореспондира с крајем периода глобалног економског раста који је овај економско-геостратешки пројекат иницирао. Следствено томе, у својеврсном преиспитивању су сви пројекти који су пратили процес економске глобализације, попут Европске уније, и траже начине да одговоре на захтеве новог времена, чији је ,,брегзит” тек један од индикатора, док ће остали вероватно бити реформа институција Уније предвођене својим традиционалним тврдим француско-немачким језгром.

Стојимо на почетку процеса у коме ће државе које то могу себи да приуште покушати да врате онолико суверенитета колико им околности дозвољавају. Велика Британија је, у том смислу, ,,брегзитом” вратила себи пуни суверенитет, а то се може очекивати у пуном капацитету и код различитих регионалних сила попут Турске, док ће државе попут Француске и Немачке наставити да лавирају између потребе да и оне себи, у новом времену врате пуни суверенитет и потребе трансформације паневропског институционалног (након „брегзита” искључиво континенталног) интегративног модела коме припадају. Уколико је до пре неколико деценија тренд био слабљење државног суверенитета у корист ширих институционалних интеграција, данас живимо у времену када напоредо егзистирају принципи државног суверенитета у његовом класичном вестфалском виду и принципи остатака интегративних процеса у њиховом процесу трансформације ка новим облицима. А већ сутра могли бисмо се обрети у свету у којем ће принцип државног суверенитета поново постати доминантан.

У том смислу се може рећи да смо изашли из периода када се политичка и економска моћ манифестовала, заодевена иза срећних времена васколиког раста, као „мека“, те смо ушли у период када се моћ поново све више манифестује као „тврда“, што најновији драматични развој сиријске кризе управо показује. Како год да та криза буде решена, након ње ништа више неће бити исто. Та криза представља „Тридесетогодишњи рат“ нашег времена, након којег би могао настати нови „вестфалски систем“ 21. века у којем ћемо имати нови распоред утицаја глобалних сила, што свакако не значи да ће неке „старе“ силе преко ноћи пропасти, а неке „нове“ васкрснути, као што се надају разни „глобални навијачи“, јер у свету у којем живимо уопште и нема „старих“ и „нових“ сила, већ су то само силе које су постојале од почетка модерног доба те се само размештају у својим различитим распоредима. Нови распоред који нас вероватно чека у 21. веку је пораст утицаја евроазијског континента и његових централних „земаљских“ сила попут Русије и Кине (у перспективи и Ирана, Турске, Француске, Немачке итд.), уз задржавање значајног утицаја „морских“ сила као што су САД и Британија, у коначној тежњи система ка новој подели интересних сфера – у којој ће свако заокружити своју геополитичку целину, одлазећи из сфере која му „по природи“ не припада – онако како се Британија повукла из ЕУ.

Све у свему, као што је глобализација некад била нужан процес произашао из реалног односа друштвених снага покренутих модерним револуцијама, тако је и данас повратак ка класичним државно-економским моделима опет последица реалног односа снага у свету који се сувише „надувао“ и који, сходно логици система, тежи да се врати у своје „чврсто агрегатно стање“.

У свим овим новим процесима наш мали брод звани Србија и наш мало већи брод „Западни Балкан“, на срећу, нису сувише занимљиви, јер више не представљају кључну петљу геостратешких интереса (попут нпр. Сирије), што нам омогућује да се малчице склонимо у историјску заветрину. Напослетку, добро је да коначно и нас историја мало заобиђе, јер нас је довољно у претходним вековима бацала лево-десно. Што не значи да не треба да будемо спремни уколико нам она сутра поново покуца на врата.

*Научни сарадник у Институту друштвених наука