Ријалити парламент

Пре неколико месеци, док се предизборна кампања још захуктавала, написао сам на овим страницама да ће следећи парламент бити вулкански. Резултати избора испали су онакви како сам „типовао”, омер гласова је отприлике онакав какав сам се усудио да „пророкујем”, и сада, сасвим извесно, може се рећи да ће парламентарни сазив пред нама бити вулкански. Да не кажемо паклен.

Чим су резултати „двокружних” избора постали познати и чим је било јасно ко ће све ући у парламент, почела су вајкања да ће личити на „Фарму” или „Парове”, те да ће ријалити програмима опасти гледаност кад крене парламентарни серијал.

Као прво, парламент, чак и у својим најурнебеснијим варијантама којих смо се нагледали током деведесетих година, не може се упоређивати с „Фармом”, „Паровима” и осталим ријалити тракавицама зато што је у њему, какав год да је персонално, садржана изборна воља грађана и највиша законодавна власт.

Ко год да седи у парламенту и како год да се понаша – представља грађане, да не кажем вољу народа, према којој се ваља односити с дужним поштовањем, јер, коначно – ви сте тако гласали, а после гласања, да парафразирам једну чувену српску пословицу, нема кајања.

Можете да мислите о онима у парламенту ово или оно, можете да их презирете или кукумавчите што тамо није ушао неко бољи и квалитетнији, али парламент је израз суверене воље народа. Чак и кад се изборни резултати фризирају с једне или с друге стране, чак и кад се резултати избора различито тумаче, чак и кад је изборни процес повремено личио на утеривање канаринца у кавез, парламент представља вољу нације. Јер, до сада нисмо смислили бољи начин селектовања власти и формирања политичког легитимитета. Што рече сер Винстон Черчил – демократија је најлошија форма државе, ако изузмемо све остале. То практично значи да је демократија „нужно зло” за које се одлучујемо кад бирамо између два зла оно мање.

Нисте гласали, остали сте код куће, гласали сте по инерцији или недајбоже по неком наговору – нема везе, одлука је ваша – и шта год да сте учинили, активно или неактивно, резултати су одраз те активности или неактивности и стога их ваља поштовати. Стога треба поштовати парламент, јер је он одраз активности (или неактивности) нације, такве каква јесте.

Онај ко очекује да наш парламент буде налик енглеском грдно се преварио, јер ми нисмо Енглези (и у енглеском парламенту је бучно, жустро, добацује се, тапше и лупа и још се, притом, седи лицем у лице). Али, то не значи да парламент треба да упоређујемо с „Фармом” и „Паровима” и да се на њега бацамо дрвљем и камењем. Кад пљујемо по парламенту, пљујемо по самима себи, разапети између представе о ономе какви треба да будемо и реалности онога какви јесмо. То је посве налик покондиреној деци која се сраме осиромашених родитеља, жалећи што им родитељи нису „рокфелери” – а нису и не могу да буду.

Истина, у нашем парламенту је вазда било опскурних ликова, који су можда ближи профилу ријалити програма неголи позиву ревносних законодаваца, али далеко од тога да су такви сви. Истина је да и добар број посланика „статира” кад је реч о наступима у пленарној сали, а да су први на барикадама кад је реч о скупштинском ресторану.

Све је то истина и са много чиме није упозната јавност и можда неће никад ни сазнати, али је истина и да је парламент највише законодавно тело државе, а Бизмарк је давно рекао да не треба да се пита како се праве кобасице и закони. Једноставно говорећи, парламент је највише законодавно тело државе и треба да се поштује од стране свих, уставних или грађанских, субјеката, свиђао се некоме овај и овакав или не.

Напослетку, овај постизборни парламентарни састав боље него неколико ранијих репрезентује пресек нашег друштва са свим његовим ишчашеностима и здравим ткивом.

Боље је да једно друштво разговара у парламенту, чак и да се у њему „помало” свађа, него да се, недајбоже, дохватимо мотки и вијамо по улицама, што неминовно урушава могућност за цивилизован живот, услед чега највећи губитници бивају држава и њени грађани.

Научни сарадник на Институту друштвених наука