Бане Бумбар би данас био власт

Те 2016. године одржана је Олимпијада у Рију. У Србији су опет били избори, Кристијан репује из затвора, пошто је пре тога робијао уживо, на „Фарми”. Британци су одлучили да напусте ЕУ, а Србија је отворила прва приступна поглавља. Свет никада није био ближи апокалипси, а ја седим с Банетом Бумбаром. Сликам селфи с глумцем Бранком Цвејићем, тумачем улоге која је обележила његову каријеру. Моја ћерка је то изричито тражила.

Од премијерног приказивање серије „Грлом у јагоде” редитеља Срђана Карановића прошло је 40 година, али се прича о одрастању Банета, Ушкета, Микија Рубирозе, Чомбета и Гоце крајем шездесетих година прелива и на данашње клинце. Можда зато што осећају да им недостаје време када је наивни Бане Бумбар веровао да се најлепша девојка може освојити ако је момак одведе на баклаве. Косценариста Рајко Грлић је можда најбоље описао магију серије, рекавши да је она археологија наших живота. У нашим мајкама видимо Оливеру Марковић, сви наши очеви су Данило Бата Стојковић, а баке Рахаела Ферари. Кад је гужва на Трамвајском мосту, звиждућем незаборавну мелодију Зорана Симјановића.

Бранко Цвејић зна шта ћу га прво питати.

Ко је данас Бане Бумбар?

Да сам у животу само урадио серију „Грлом у јагоде” било би довољно. Дуго сам био помоћник Јована Ћирилова, добрих десетак година. После тога сам био управник Југословенског драмског позоришта, играо у много представа, филмова и серија, али од Банета не могу да побегнем и да хоћу.

Шта би, дакле, Бумбар био у данашњој Србији?

Вероватно би био члан владајуће странке. Био би функционер у некој београдској општини.

У серији разговарате с Микијем Рубирозом на Железничкој станици и он каже да сања како ће отићи напоље и покупити велику лову, док му Бане Бумбар одговара да је Београд његов свет. Лоша Банетова процена?

Бане је рекао да замишља како ће нека два кулова на париској железничкој станици рећи: „Хајдемо у Београд, тамо је права ствар”. Изгледа да није права ствар.

Да ли би Мики Рубироза, кога је играо Мики Манојловић, био тајкун или успешни гастарбајтер?

Врло успешан гастарбајтер. Био је најпаметнији од свих нас. Редитељ Срђан Карановић је добро рекао да филм „Јагоде у грлу” ставља тачку на судбину читаве генерације јунака из серије. Питају ме зашто се серија не снима поново. Замислите какав би то био црњак. Већина наше деце су у иностранству, једва их виђамо.

Ушке, или Александар Берчек, осим велике глумачке каријере, имао је и политичку. Може ли да се констатује да су глумци из серије били солидна кадровска политичка база?

Бане Бумбар улази у партију, тада једну једину, да би добио стан. То је било пре 40 година. И сада је то врло актуелно.

Где је нестао урбани дух Београда промовисан у једној југословенској серији?

Био је то свет рокенрола, фармерки, игранки, свет западне културе која је освајала социјалистичку Југославију.

Тај дух није нестао, већ се претворио у нешто друго. Тада је постојала једна телевизија која је имала два канала. Други програм је стартовао с том серијом. У Београду, тада много мањем него сада, знало се шта је Ташмајдан, шта је „Последња шанса”, а шта „Мадера”. Кад ме питају да ли сте знали да ће серија имати толики одјек, заиста нисмо имали појма. У рукама смо имали бриљантан сценарио Срђана Карановића који је написао уз помоћ Рајка Грлића. Успех те серије био је у томе што је читава екипа била тачно на оним местима која су им припадала. Да цитирам Богдана Диклића: „Нисам ја правио ту улогу, ја сам живео ту улогу”.

Богдан Диклић ипак каже да је био катастрофалан на кастингу и да му у није јасно како га је Карановић уврстио у тим.

Ма не… Био је млад, то је била његова прва улога. У „Јагодама у грлу” био је спортски новинар и имао је стално проблеме с главним уредником.

Како је вас Карановић изабрао?

Карановић је знао ко ће играти Бумбара. И последњу верзију снимања је прилагођавао ликовима. Последњи који је изабран био је Богдан Диклић. Ја сам био пријатељ с Карановићем и пре него што је снимана серија.

Нисте ваљда улогу добили преко везе?

Не верујем. У том смислу, Срђан Карановић није тако сладак. И драго ми је због тога. Остали смо пријатељи. Чак и станујемо у истој згради. Он је на 12. а ја на 14. спрату. Тако да се редовно виђамо.

Серија је била популарна у читавој Југославији, а и сада је у њеним бившим републикама.

Емитована је у свим републичким центрима, то се звало одложено снимање. Страховао сам како ће у Љубљани разумети где је тај Калемегдан и какве су то игранке. Међутим, у Љубљани су говорили имамо ми Тиволи. У Загребу су говорили имамо ми Шалату. Прва реприза је била после пет-шест година. Имала је ореол врло успешне серије. Ја нисам желео да се серија репризира.

Зашто?

Толико је било то добро да сам мислио да ће клинци рећи: „Шта сад хоће ти маторци?” Нисам веровао да ће то код њих проћи. Али, кад се репризирала и поново, и поново, постала је као добро вино које лепо одстоји.

Ако је моја четрнаестогодишња ћерка, која сања да буде глумица, а ја не знам како да је одговорим од тога, чула да правим интервју с вама, желела је да побегне са часова иформатике како би вас упознала. И данашња деца осећају да су та времена била срећнија.

Вероватно та носталгичност показује како је за све нас то било срећније време одрастања, такозваног челичења да постанем човек. Када се појавио филм „Јагоде у грлу” сви су замерали зашто филм није као серија. Замерали су зашто је тако мрачан. И тај филм постаје све популарнији.

Као да жалимо што нема више средње класе која је тада настајала, а потом нестала.

Гоцин тата је возио трамвај, мој отац је био референт у неком предузећу. Била је нека женска коју смо сви волели и једина која је од нас живела на Дедињу.

Дружите ли се, ви преостали јунаци серије? Нађете ли се понекад?

Сви смо остали врло добри пријатељи. Неко ме питао ко ми је био инспирација за креирање лика Банета Бумбара. Инспирација је био живот око мене. Кад смо завршили серију, екипа се праштала једно пет-шет пута. Свако је желео да организује опраштање. Опраштали смо се са сентиментом.

И ви сте једно време кокетирали с политиком, подржавајући Демократску странку.

Подржавао сам оно што се десило 5. октобра. Знао сам површно Зорана Ђинђића одраније и уливао ми је изузетну наду за све нас. Нисам био члан ниједне партије и остао сам без чланске карте. Тако сам пројурио кроз читав живот. Што каже Предраг Ејдус више мисле да си ти члан ДС-а, него ја.

Можете ли да замислите актуелне политичке јунаке у оној серији? Шта би били Вучић, Дачић, Шешељ, Николић у серији?

Били би неинтересантни као ликови, без обзира на то што одлучују о нашим судбинама.

Да ли вам се чини да би им боље пристајале улоге у филму „Јагоде у грлу”?

Вероватно. Кад одем у иностранство, питају ме многа деца која су отишла да ли си донео касету са серијом. Ми смо нашој деци приказивали земљу својих родитеља. Показивали смо им каква је то земља била. Рескирам да ме опет прогласе за југоносталгичара.

Зашто мислите да рескирате. И ја сам југоносталгичар. Није то тако лош осећај.

Не бежим од тога, зато што када упоредимо то што је било и могло да буде, желим да будем југоностлагичар.

Једном сте рекли да је у то доба главни фрајер био онај који би се с „фићом” што више приближио „Последњој шанси”.

Да, онај који би ушао кроз парк. Замислите колико је то било дивно. Било је довољно да репарирате старог „фићу” и да будете главни Џек.

Како вам се чини када око Ташмајдана видите силне џипове? Да ли је метафора данашњег времена да је принцип заменио џип?

Једанпут сам хтео да купим ауто, а жена ми каже купи неки мањи. Не могу да поднесем „мерцедес” и „ауди”. Зато што их возе политичари или мафијаши.

Ипак сте по завршетку серије од хонорара купили „голфа”.

Купио сам га у Сарајеву, у Вогошћи. Глумци су имали плате од којих су могли да преживе. Однос према култури је био сасвим другачији. И времена су се срозавала, буџет за културу је бивао све мањи. Бесмислено је то. Има неко старо веровање у Југословенском драмском позоришту да су прваци добијали генералске плате. Кад погледате, не верујем да генерали имају пристојне плате. Данас имају политичари који се снађу.

Да ли је било цензуре у серији?

Било је занимљиво приказивање 1968. године. Када је та епизода гледана на телевизији, на вишем нивоу су рекли могу да прођу снимци из Париза, али не могу снимци с београдских демонстрација. Онда је Карановић све избацио, као да се студентске демонстрације нису ни догодиле.

Осећате ли трагове цензуре у култури и данас?

Играо сам у неколико представа које су биле забрањиване. Представа „Голубњача” је брутално забрањена у Новом Саду, али ми смо је заинат одиграли 200 или 300 пута у Студентском културном центру. Сада је то мало теже. Али опет је у свима нама усађен неки мали цензор. Нико вам ништа неће рећи, али ће вам затворити малу славину средстава да би се играла представа.

Предстоје нам председнички избори. Да вам неко од кандидата понуди да учествујете у снимању предизборног спота шта бисте му рекли?

Не бих се тиме бавио. Политичка опција за коју сам се залагао јако ме разочарала, а нисам од оних који мењају дресове. Замислите сада да Звездин дрес заменим за Партизанов. Нисам ја од таквих. Али, ако опет сви кажемо да нас ништа не занима, људи могу да раде шта хоће. Онда је могућа „Савамала”.