Николић и велика бриселска тајна

За разлику од неких ранијих иницијатива, као на пример оне забашурене платформе о решавању проблема на Косову и Метохији, шеф државе Томислав Николић је последњим изјавама о редефинисању односа према Бриселу, чини се, погодио тајминг. Изгледа да овог пута Влади, задуженој за вођење државне политике, није засметало то што Николић поручује да не треба прекидати разговоре с Бриселом, али да је време да ти разговори буду мало другачији, односно да коначно сазнамо „ту велику тајну” шта ће бити на крају европског пута Србије.

А не смета ни што је председник то рекао у Санкт Петербургу руским медијима. Јер, у исто време у Београду, Марко Ђурић, шеф Канцеларије за КиМ, протестује због „ултиматума” у вези с имовином „Телекома”, ванредно је стање било у Влади и због „Трепче”, а премијер Александар Вучић после свега хладно „прима к знању” примедбе из извештаја Федерике Могерини, одговарајући тако на хладноћу којом је она „примила к знању” примедбе из Београда у вези с потезима Приштине.

Шта, уствари, Николић жели да чује од Брисела?

„Велика тајна” је, каже, да ли ће бити ултиматума за Београд да прихвати независност Косова како би Србија постала чланица Европске уније (уз то, и шта Брисел мисли о отимању српске имовине на Косову). Њему очигледно није довољна општеприхваћена формулација о правно обавезујућем споразуму које би Приштина и Београд једног дана морали да потпишу. У неким ранијим приликама Николић је остајао прилично усамљен у сличним захтевима. Шеф дипломатије Ивица Дачић је својевремено рекао да питање шта нас стварно чека на крају европског пута не треба потезати док не дође време за учлањење, а разни стручњаци, аналитичари и политичари евроунијске провенијенције изражавали су бојазан да би јасан одговор из Брисела на то питање значио крај напора српских власти у достизању европских стандарда, а онда и неумитно окретање Истоку и дефинитивни пад под руски утицај.

Прекјуче је, рецимо, Наташа Мићић (ЛДП) из Скупштине Србије питала Николића „зашто константно доводи у питање европски пут Србије, истичући сумњу да не зна шта се налази на крају тог пута, или како неко нешто на Западу има против Србије”.

Премијер Вучић је имао више разумевања за Николића. Упитан о његовим порукама, Вучић је у интервјуу „Вечерњим новостима” пре неколико дана навео да је то „питање тактике”, додајући: „Председника поштујем, али за нас је важно да будемо на европском путу, да себе мењамо и уводимо принципе. На крају, да ли ћемо бити у ЕУ увек је одлука на нама, и данас и за две и за три године. Имам нешто блажи приступ, али увек поштујем речи господина Николића”.

Може ли се онда Николићева иницијатива посматрати можда као део његове предизборне председничке кампање, која, притом, није у складу са званичном политиком? Или је можда ипак реч о потезу на неки начин усаглашеном с Владом?

Професор Михаило Црнобрња, председник Европског покрета у Србији, не види ту никакву усаглашеност и каже да чује дисонантне тонове од председника и премијера, а Дачић је, каже, мало на једној, па на другој страни. И, како додаје, сигурно је да не јача нашу позицију то што председник државе и председник Владе имају различите ставове и различиту тактику према ЕУ.

С друге стране је Брисел који у овом тренутку има толико важнијих проблема него што су Србија, Косово и „Трепча”, да уопште не чуди што су они ову причу мало потиснули с дневног реда. Брисел се „прави мутав” и око „Трепче” и око Телекома” и то, сматра Црнобрња, није у реду, али верује да ће се у неком тренутку они и огласити. Али, сада имају брегзит, дужничку кризу, мигранте – неколико великих изазова, важнијих за ЕУ и за континент Европу које морају симултано да решавају.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић се, како каже, нада да је Николићева изјава одраз новог државног курса. Тај курс не искључује евроинтеграције, али то више нису безусловне евроинтеграције, већ само уз услов да се уважавају (или да се више уважавају) интереси Србије.

„Један од тих интереса је бар да рашчистимо на чему смо. Надам се, дакле, да то није само предизборни наступ Николића, већ и да иза тога стоји и његово опредељење да се на таквом ставу и истраје. Надам се такође да је то усаглашен став с Владом. Али, како год било, мислим да српско друштво генерално, од политике до невладиног сектора, треба то питање да поставља, јер кад се иде неким путем ваља знати и колика је путарина”, наводи Анђелковић.

Али управо то је званична државна политика до сада избегавала, ваљда у страху да ће добити одговор да је цена – Косово, а уз став да треба што дуже истрајавати на европском путу због уређења државе и друштва. На ову примедбу Анђелковић каже да и он, који није за улазак у ЕУ, јесте за један део тог пута везан за модернизацију друштва по неким европским стандардима.

„И то је схватљиво, али ипак током тог пута нама постављају разне услове и разне уступке дајемо. Мислим, притом, да нам нико неће тражити пуно признање Косова, али битно је да рашчистимо шта значи тзв. нормализација. Битан је садржај правно обавезујућег споразума – једна је ствар да ли је то споразум какав је Руска Федерација имала 90-их година с Татарстаном, отцепљеном републиком, па су преко таквог споразума ишли до постепене нормализације односа, а друга ствар да ли се њиме дефинишу односи Србије и остатка њене територије који се зове КиМ, на начин на који су функционисале Источна и Западна Немачка. Огромна је разлика”, истиче Анђелковић.

То питање је, опет, како каже требало одавно да се постави и требало га је „рашчишћавати” упоредо с бриселским процесом. Шта би се догодило да Београд сада поручи Бриселу да би да застане мало? Професор Црнобрња не мисли да би се Брисел због тога потресао.

„То њима може да буде и згодан изговор за одлагање процеса евроинтеграција, јер у овом тренутку се не види ни како ни када ће се расплести ови наши проблеми које имамо са Косовом. А верујем европејцима када кажу да се не очекује признање Косова. Уосталом, пет земаља ЕУ није признало Косово и стварно би било мало чудно и захтевно да траже то од Србије”, истиче Црнобрња.

На питање да ли је онда у реду то што Николић тражи да кажу шта је на крају тог пута и да ли је прави тренутак да тражи да се дефинише шта треба да буде у правно обавезујућем споразуму, он је категоричан: „Може Николић то да тражи колико год хоће, можемо и ми сви то заједно да тражимо колико год хоћемо, али они ће радити онако како су намислили. А то је за сада одлагање (не преговора, него одлагање решавања питања ’Телекома’, ’Трепче’, косовског питања итд.) И ја верујем да се ради не о месецима, него о годинама”.