Братство и јединство „левице” и „деснице”

Нема више политичких партија аутентичне левице и деснице. Идеолошка опредељења као темељ партијског ангажовања су маргинализована јер су лични интереси лидера и њихових блиских сарадника, саткани од новца и моћи, постали главни мотив окупљања партијских дружина. Зато искрено идеолошки опредељени левичари и десничари, уместо у партијама, своје место налазе на маргини политичких збивања. Ипак, прича о „левици” и „десници” погодује политичким елитама у неолиберализму, а поготово у оним неразвијеним, тазе колонијализованим земљама. Хвалисање политичким плурализмом треба да послужи као потврда „великих демократских достигнућа и остварења људских права”.

Објашњење овог става произлази из суштине неолиберализма и његове идеологије – глобализма. Савремени неолиберализам у најмоћнијим државама утемељен је, у суштини, на томе да најмоћнији и најбогатији буду још моћнији и богатији. А до моћи и новца све више се долази неоколонијалним освајањем мање развијених земаља.

Не треба заборавити да је неолиберализам произвео пустош у економији и многим другим областима живљења, у положају човека у друштву, да је озбиљно угрозио душевно здравље, што је довело до свеопште глобалне кризе. Регресивни наступ неолиберализма пореметио је вредносни систем друштва. Зар је заборављено шта је изродила велика економска криза тридесетих година прошлог века у Европи? Хитлера, Мусолинија, Франка... Њих су подржавали и крупни капитал и део гладног народа. Први из страха да не изгубе богатство, а други, гладни и слуђени, хватајући се за било какву сламку спаса. Није ли то био велики апсурд да најбогатији и најгладнији буду „браћа по идеологији”?

Аутентична левица је, с друге стране, данас слаба, сведена на понешто појединаца, а потом успавана и маргинализована. Врхунски ствараоци, интелектуалци и хуманисти разбијени су и углавном потиснути са јавне сцене. Ућуткани су на маргинама друштва. Левицом се називају појединци и партије само по потреби, када се заоштре међупартијске борбе за бираче, односно за што већи колач моћи и новца.

У тој хаотичној збиљи политичке партије се трансформишу, мењајући како свој смисао и садржај деловања, тако и методе. Партијски програми нису више свето писмо, смернице за остваривање циљева. Њихова политичка посебност се губи, програми се међусобно све мање разликују, јер се партије трансформишу у интересне дружине. Витешка борба за остваривање општег добра човека и друштва потиснута је немилосрдним ривалством за моћ и похлепу. Неолиберализму не одговара човек који мисли и који је господар свог смисленог живота. Пожељни човек за остваривање поменутог неолибералног циља је део „гомиле”, деперсонализован, равнодушан према добру и злу, неми посматрач, коме идеологију све мање одређује свест и савест, а све више голо биолошко преживљавање. Зато је њему најбоља она партија која му обећава преживљавање.

Последице такве невеселе позиције човека у „револуционисаном” друштву нису ни мале ни веселе. Уз мањак егзистенцијалних потреба и мноштво страхова, обезличен и с нарушеним идентитетом, човек је изложен све опаснијим тегобама, док смислени живот бива угрожен. А одсуство смисленог живота води човека у различита неуротична стања, у агресивност, зависност од лекова, алкохола и дрога, све до ужасних самоубистава.

Велики грех неолиберализма према човеку огледа се у томе што је само један део светског врхунског стваралаштва усмерен на добробит друштва, а други део моћници користе против човека, понајвише за психо-социјалну анестезију. Може ли, онда, човек душевно угрожен, без идентитета, спокојно да дочека „реформисану” будућност?

Професор универзитета