Снага народног предања у ивањским венчићима

Лозница – Данас ће многе капије, улазна врата и дворишта у Лозници и околним селима осванути украшени ивањским венчићима. Плетени од Јованове траве, ивањског цвећа, хајдучке траве и другог биља, они се у народу везују за Ивањдан, празник рођења Светог Јована Крститеља, који се обележава 7. јула.

Иако овај обичај нема упориште у црквеном учењу и богослужбеној пракси, он је дубоко ушао у живот православног народа. Вековима се преноси с колена на колено, као део народне побожности, породичне традиције и веровања да венчић чува дом, здравље и напредак укућана до следећег Ивањдана.

На градском тргу у Лозници и ове године владало је велико интересовање за ивањске венчиће. Купци су их бирали за кућу, капију, двориште или улазна врата, а продавци кажу да се све што се ујутру исплете, брзо и прода.

Зоран Јанковић из Плоче, села недалеко од Лознице, каже да сваки венчић тражи време, стрпљење и сигурну руку.

„Прво нађем праву ивањску траву која одговара за венчиће. Онда плетем, добро затегнем да се не распадне, украсим, повежем траком и средим да лепо изгледа”, прича Јанковић.

У ивањски венчић, додаје, обавезно иде ивањско цвеће, а по старом обичају ставља се и бели лук. Траву бере на ливадама, најчешће на сопственим парцелама. Каже да људи и даље поштују обичај и да венчић не купују само као украс, већ као знак да се нешто старо и породично још чува.

Етнолог и антрополог Ана Чугуровић, кустоскиња Музеја језика и писма у Тршићу, у свом раду посебну пажњу посвећује летњем циклусу обичаја у западној Србији, међу којима важно место имају Ивањдан и плетење ивањских венчића.

Као ауторка стручног прилога у зборнику „Ивањдански обичаји ваљевског краја и суседних области западне Србије” и учесница у реализацији документарно-етнолошког филма „Ивањско цвеће”, она указује да венци од ивањског цвећа и лековитих трава нису само украс, већ представљају дубоко укорењен магијски и заштитни ритуал намењен привлачењу здравља, плодности и берићета, док истовремено делује као штит који домаћинство чува од непогода.

Она наглашава да кроз ове обичаје, као и кроз ритуално паљење ивањданских ватри (лила), које има соларну симболику давања подршке сунцу које почиње да слаби, народ чува специфичан језик симбола и остварује непрекинути континуитет и везу са својим прецима.

Круг венца у народном тумачењу означава заштиту и затворен простор сигурности. Он одваја дом и породицу од онога што се сматрало непознатим, туђим и опасним. Зато се ивањски венчић, иако није део званичног црквеног обреда, одомаћио уз празник Светог Јована Крститеља и остао један од најпрепознатљивијих обичаја уочи Ивањдана.

Тако ће и ове године, на многим кућама у Подрињу, венчићи од жутог ивањског цвећа стајати као знак трајања једног старог веровања. За некога су украс, за некога успомена на мајку или баку, а за многе једноставан доказ да се обичаји најдуже чувају онда када су део свакодневног живота.