Право на град

У „Политици” од пре неки дан лепа вест коју је мало ко очекивао: један успех грађанске иницијативе. Преко три ступца текст са насловом Град подржава браниоце „Петог парка”. Неочекивани преокрет, шок, тријумф зелених!

Трогодишња борба за оскрнављени парк је окончана, булдожери су отишли, највећи пањ се накострешио бујним изданцима. Град је обуставио борбу са храбрим браниоцима. Град их сада подржава, дакле битка је завршена. Поуке ради и деце наше, подсетимо се.

У самом почетку битке за Пети парк после сече моћне вегетације и раскопа дечјег игралишта у јуну 2005. објавио сам у „Политици” текст у коме сам апеловао на хитни договор и рекао: „Пети парк није могао слутити да ће постати парадигма, појам као: Пета авенија, Пети батаљон, пет лирских кругова, пет Христових векни хлеба, пет чула, пета колона – који ће се памтити као антологијски узорак непоштовања права грађана, као еколошка разврат липоволадског берберина”.

И ево после три године борбе незабележене у историји нашег урбанизма, после булдожера, кипера, електричних тестера, после „осам упада полиције” (како браниоци парка називају сударе са влашћу), после многобројних ноћних стража, после злокобних сирена (преосталих од бомбардовања) које су у рану зору извлачиле на улицу живи штит снених људи, жена и деце да стану пред органе присиле, после бројних одбијања надлежних да их приме на преговоре, после стотина медијских апела за рационално решење сукоба – преовладали су разум и правда.

У поменутом тексту од речи до речи пише: „Главни градски архитекта изјавио је да подржава браниоце звездарског паркића... и да су грађани успели да оспоре нешто што је јуна 2005. године изгледало немогуће”. Како се не обрадовати оваквом обрту и честитати свима онима који су допринели овом срећном финалу!

Непосредно после тога, међутим, поново у „Политици” узбуђујућа вест: у рубрици „Економија”, преко четири ступца крупан наслов: „Преко Аде за 147 милиона евра”.

И све што се јуче лепо догодило, тек успостављени мост између популуса и градоуправљача као да је пао у воду. Попуцале су сајле висећег моста окачене о гигантски стуб висине две „Београђанке”. Нису пукле сајле што их је оштетио мали авион који запрашује комарце, ни неки већи са опасним теретом, ни земљотрес, ни умножени терористи; прекинули су их неодговорност, злоупотреба политике и поново ниподаштавање грађана.

Од када је под оспораваним околностима расписан конкурс за мост на Ади и објављени резултати конкурса, мостоградитељи, инжењерска струка којој се придружила најшира јавност започели су жесток рат због оптужби да је предложено решење моста неадекватно и штетно за Београд.

Јавни интерес, струка и Београђани кажу: мост са сајлама је крајње неадекватан и непотребан за мали распон Саве. Он је екстремно скуп у односу на класичан гредни мост. Прескуп, јер би истим новцем могла да се саграде два до три нова београдска моста. Наши славни мостоградитељи који су успешно градили мостове по читавом свету, банкарским смицалицама искључени су из ове велике београдске инвестиције. Сумњива је била и предрачунска сума од 80.000.000 до90.000.000 евра и неизвесност колико она може да нарасте у пракси.

Покровитељи сајла-моста одговарају: мостови се не граде сваки дан, овај јесте скуп, али је веома леп и биће велики украс града, а сем тога за њега смо лако добили стране кредите. Тај одговор је само део истине, остатак је тужан и ружан. Ко је и од кога добио право да у ситуацији кад народ живи у сиромаштву и бори са преживљавањем да се разбацује позајмљеним новцем? Има ли ко да одговара што се због мостова спирално појачава саобраћајни колапс у граду. Док „Газела” труне (колико јуче одложили су њену реконструкцију), а Панчевачки мост се приближава катастрофи, ми треба да се акробатски качимо о небо, уместо са две просте греде (статички израз), два челична брвна, за екстремно кратко време изградимо три моста. Што се лепоте тиче, главног адута покровитеља, још на самом почетку отвореног сукоба, угледни социолог медицине др В. Стамболовић објавио је у медијима експертску анализу која ће, без обзира како ће се сторија са мостом на Ади завршити, остати као трајни мементо о једном времену и злоупотреби власти и грађанских права тог времена. О спољашњим ефектима ту је речено: „Психосоцијални аналитичари би рекли да у патолошком смислу то раде егзибиционисти. У неком социјалном прихватљивом смислу, пак, то је типична одлика скоројевића који све дају на спољашњи изглед и у стању су да на себе ставе најскупље крпице, без обзира на њихову функционалност. Београд показује све више последица скоројевићког и патолошког урбанистичког егзибиционизма”.

У прво време изречене сумње да ће мост коштати 80.000 до 90.000.000 евра, овим текстом „Преко Аде за 147 милиона евра” потврђене су, јер је ова цифра сада озваничена кроз главни пројекат, и може бити, и биће сасвим сигурно, далеко премашена кад се укључе у коначни биланс навози и приступи мосту као и банкарске скривалице са кредитима. Сада је јасно да ће мост коштати два пута више од цене са којом је одабран, али остаје дилема на тему: хлеба и игара. Недопустиво је ставити шаку на уста грађевинској струци, Савезу грађевинских инжењера Србије који је цео број свога часописа „Изградња” (бр. 10-11/05) посветио анализи оправданости изградње сајла-моста. Такође, алармантно је то што су уз помоћ страних стручњака негирани наши врхунски мостоградитељи, ђаци у свету познатог Мијата Трајановића (мост на Тари), што менаџери моста не прихватају и не дозвољавају ни једну озбиљну јавну расправу, ни дуел пред телевизијском поротом оних који се залажу за лепоту и милионa оних који су за рационално, нама примерено, скромно и брзо решење. А да не говоримо о грађанским иницијативама и отплати непотребних дугова за које Београђани нису питани.

Ако је у операцији Пети парк неко поштено и храбро смогао снаге да се врати својој пастви и успостави нарушени урбани ред, поставља се питање зашто се нешто слично не би учинило и са авантуром сајла-мост на Ади.

Архитекта