Јелашић: Сви ударају, нико не помаже

Нисам нимало несрећан што ми нико не „помаже” у вођењу монетарне и антиинфлационе политике, али сам у исти час и свестан да би изазови с којима се сада суочавам вероватно били мањи да у том послу имам одговарајућу подршку министарства финансија и укупне економске политике земље, каже за наш лист гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић одговарајући на питање да ли зазире од „превелике дозе” самосталности, поготово после још једног распуштања парламента и рада владе у оставци, када се већина вентила јавне потрошње намерно отвара у бици за гласове, а гувернеру загорчава живот.

Њему као гувернеру и НБС као централној банци, каже, нигде у „опису радног места” не пише да треба да се стара о економском благостању, расту стандарда, већем броју радних места… већ, напротив, да се брине о здрављу националне валуте и стабилности цена. Ко то, упозорава, не разуме – он није крив. Зна он да никоме – ни министрима, ни банкарима, ни привредницима, а ни многим грађанима, није баш много мио због мера које предузима, али он не може другачије. И док га јавно куде, дотле му поједини министри приватно одобравају, а и многи грађани у Кнез Михаиловој улици у Београду прилазе и речима бодре – „не дај паре – мајсторе”. То му, признаје, више годи него сва професионална или политичка подршка, с било које стране дошла.

– Знам да некима моја „превелика самосталност” смета и да би ми радо скресали ингеренције, рецимо, новим законом о НБС. Прибојавају се да ћу прећи неку њихову невидљиву границу слободе у вођењу монетарне и антиинфлационе политике. Баш као што су ми пре неки дан појединци замерили што је Монетарни одбор НБС донео одлуку да референтну стопу повећамо за три процентна поена – са 11,5 на 14,5. Свима су пуна уста праксе развијених земаља, па и Америке, у којима се такви потези мере четвртином или највише половином једног процента. Браво! А нико од њих неће да призна у каквим се ми то економско-политичким, па и друштвеним околностима налазимо, тако да је таква мера била једино могућа. Готово изнуђена. Нисам уверен да је чак до краја и делотворна и да ускоро нећемо морати да је опет мењамо навише. Да ли је требало да чекамо да кућу захвати пожар, па тек онда да кренемо с гашењем, или да то учинимо чим смо видели први дим – каже Јелашић и додаје да је питање мере у вођењу монетарне политике одиста сложена тема, али да њега интересује само крајњи резултат – базна инфлација од три до шест одсто до краја 2008. И ту је крај, али и почетак онога чиме се он бави.

Дај Боже, наглашава, да владу формирамо до краја августа и да бар у септембар уђемо са новим, рестриктивнијим буџетом. То га највише занима, јер без основних назнака пореске политике и размера јавне потрошње, ни он не може сигурно да броди немирним економским и финансијским водама. И онда га чак и озбиљни људи питају што повећава камату.

– Имам утисак, а на овом послу сам, као заменик, а потом и као гувернер, већ седам и по година, да сам налик боксерској крушци у коју сви бесомучно ударају из све снаге и смерова, зато што добро радим свој посао. То није увек пријатно, али ме те „батине” уверавају да сам на добром путу. И са њега, бар још пет година, до 2012. докле ми траје мандат, нећу одступити – наглашава гувернер и упозорава да би га са места првог човека централне банке могао „одјурити” неки нови пропис, по коме би му се озбиљно скресала самосталност и независност у вођењу монетарне и кредитне политике.

Говорећи о веома оскудном „алату” којим се може борити за стабилност, а све се, углавном, може свести на каматну политику, репо-операције (повлачење новца из оптицаја), мере супервизије и обавезне резерве и све то за само трећину новчане билансне суме, јер су преостале две у девизама, а на њих не може да утиче, Јелашић подсећа да се до конкурентније привреде не долази вишим стопама инфлације, већ продуктивнијим радом. Све што данас пропустимо да у том смеру учинимо, сутра ће бити теже и скупље, а то наши политичари никако неће да схвате. Мора да подилазе бирачима.

Велика већина министара, чак и њему блиских ресора, јавно се залажу за шест или 6,5 одсто инфлације, а у себи рачунају десет. Кажу девет, а мисле на 12.

– И када кажем да је то од три до шест процената базне инфлације, они ми се безмало, јавно, смеју и оптужују да се тога држим као пијан плота. А ја само знам да је стопа инфлације права слика и прилика пацијента званог привреда Србије. Када ту информацију прочитају страни банкари или инвеститори, они тачно знају с ким имају посла, а ја нисам крив што морам да је побољшавам и што то већини не прија – поручује гувернер.

Слободан Костић

-------------------------------------------------------

Споро учимо

– Био сам прошле седмице на великом семинару ММФ-а и ЕБРД-а и том приликом се срео са познатим мађарским монетарним стручњаком Ђерђом Сепаријем, који је средином осамдесетих у ондашњој Југославији предводио мисију ММФ-а. И знате ли шта ме је питао? „Да ли је могуће да неко у Србији данас, после 20 година, још мисли да се против инфлације може борити нижим каматним стопама?”

И њему је рекао, а јуче поновио, антиинфлациона политика кошта и боли. Тражи крв, зној и сузе. Проблем је, тврди, што ми споро учимо и што зарад политичких поена или предизборне трке нећемо и не желимо да загриземо ту страшно киселу јабуку.

Прошле године за вођење антиинфлационе политике потрошено је, преко репо-операција 15,6 милијарди динара. Ове, процењује, неће бити мање. Али, НБС законом није прописана висина профита, већ стабилност цена.

------------------------------------------------------------

Трошимо преко мере

Гувернер се саглашава са проценом да смо од 2002. до краја 2007. потрошили око 42 милијарде долара које су нам „дотекле” по разним основама, али да смо толиким парама могли много више да учинимо у подизању економије. Ипак, њега више забрињава чињеница да се у том погледу ни сада ништа не мења. Прошле године нам је као стране директне инвестиције стигло нето 2,2 милијарде долара, а за безмало пет смо се додатно нето задужили. Све је отишло за измиривање текућег платног дефицита који је већ нарастао на 16,8 одсто бруто домаћег производа.

– Бојим се да је Србија већ запала у опасну зависност од прилива туђих пара. Као наркоман. На кратак рок може овако да иде, али на дужи – тешко. Поставиће се питање одрживости каквог-таквог развоја”, упозорава Јелашић.

---------------------------------------------------------

Стабилне резерве

Девизне резерве Србије, од око 14,5 милијарди долара, нису никаква тајна. Састоје се од новца државе, НБС, али у највећој мери од нове девизне штедње и обавезне резерве банака за њихово задуживање у свету. Сваки долар је преко Бундес банке и Америчких федералних резерви (Фед) уложен напољу у првокласне папире. Према гувернеровој оцени девизне резерве су веома стабилне и повремене мање интервенције на тржишту од пет милиона евра, нису никакав проблем.

На питање, како ће се платити цена антиинфлационе политике, гувернер Јелашић каже да су му целокупну лањску добит од 5,8 милијарди динара „појеле” негативне курсне разлике, због слабљења долара у односу на евро, а потом и према динару и да је НБС исказала губитак од 8,1 милијарду динара искључиво по том основу. Тај минус иде на терет резерви НБС, а ако их и оне не подмире – измириће их републички буџет.