Хулиганско братство и јединство

Дугометражни играни филм „ЗГ80” младог хрватског редитеља Игора Шерегија припада оној групи филмских дела за које се каже: врло добар дебитантски филм. Уз то, ово је и сценаристички и редитељски врло добро срочена популистичка акциона, динамична и крајње забавна комедија на једну, иначе, веома озбиљну, нимало наивну и нимало духовиту друштвену тему – тему обесних фудбалских навијача, хулигана.

Ова тема нимало није страна ни европској ни светској нити такозваној регионалној кинематографији у оквиру којих су, нарочито током осамдесетих година прошлог века, произведени жанровски и по ауторском ангажману различити, али тематски крајње блиски филмови. Од „Ратника подземља” Волтера Хила (1979), преко серије британских и италијанских филмова са потписима Алена Џона Кларка и Рикија Тоњација, преко америчких филмова Тонија Клеја и Лексија Александера, до вансеријских, дубокоумних „Метастаза” хрватског редитеља Бранка Шмита и сасвим солидног „Шишања” српског редитеља Стевана Филиповића.

У случају Шерегијевог филма „ЗГ80”, који по много чему има „ретро шмек”, освежавање познате филмске теме понајвише се огледа управо у хумору на који се ослања прича о навијачкој субкултури и огледају друштвени проблеми омладине једног доба. Оног, тик пред распад Југославије.

И док је сценариста Шмитових „Метастаза” Иво Белановић хируршким ножем засецао у ткиво послератног хрватског друштва, тај исти сценариста у Шерегијевом филму враћа своју времепловску машину уназад и приповеда (заједно са Робертом Цукином) како је ствар са хулиганима у нас, тадашњој Југославији, стајала крајем осамдесетих, када је овај друштвено непожељан „производ” масовно био увезен са Запада – превасходно са фудбалских терена британског острва.

Место и време радње је Београд – Маракана 1989. године. Главни актери су Бед блу бојси, обесни навијачи загребачког „Динама”, који су братски подржани од стране иначе конкурентске Торциде (навијачи сплитског „Хајдука“) кренули из Загреба влаком до Београда, не толико да би навијали колико да би се обрачунавали са Циганима („звездаши“) на њиховом терену (успут и са Гробарима), да би се кући вратили возом – добро испребијани, на финални обрачун са југословенском народном милицијом... Другим речима, ово је филм о проводу БББ у БГ, током последњег организованог навијачког путовања, које се претворило у навијачки рат на београдским улицама. Само годину дана пре оног чувеног реванша на загребачком Максимиру 1990. после којег сви знамо шта је било.

Дакле, могао је „ЗГ80” да буде и озбиљна филмска драма, али на срећу није. Гледљива је и окретна ово комедија са антихеројима у којој ћете чути сво „богатство” хулиганског псовачког речника. И на екавици и на ијекавици. Небитно, суштина му је иста. Хрватско-српска или српско-хрватска свеједно је, јер ово и јесте филм који негде из другог плана указује управо на хулиганско братство и јединство и истоветне обрасце понашања.

Да је Шерегијев филм нека врста предисторије Шмитовим „Метастазама”, осим истог сценаристе, указује и један од главних ликова – Крпа, поново у тумачењу Ренеа Биторајца. Њему и осталој хрватској глумачкој братији придружени су и српски глумци. Марко Јанкетић као београдски припадник БББ-а, Милош Тимотијевић као вођа Делија. Ту је и Никола Ракочевић као хулигански „домаћин” везан истим лисицама за хулиганског „госта” на домаћем терену (у тумачењу Домагоја Мркоњића), што је иначе једна од најзанимљивијих и најдуховитијих линија у Шерегијевом филму. Ту су и изврсни Даница Максимовић и Младен Андрејевић као београдски рођаци Бед блу бојса, затим и Весна Чипчић као београдска госпођа што се диви загребачкој култури...

Ту су и новобеоградски солитери, главна железничка станица и београдске улице као место хулиганско-ратног попришта и сукоба са заједничким непријатељем – милицијом, али и местом незаборавне забаве, што је све тако добро снимио познати директор фотографије Свен Пепеоник. Његови доприноси у дочаравању и моде и градске атмосфере осамдесетих година су велики и у сагласју са доприносима костимографкиње Андрее Кустовић и сценографа Душана Радоичића.

Од Шерегијевог „ЗГ80” не очекујте какав снажни друштвени ангажман или осуду друштвено непожељне појаве што хулиганство у сваком случају јесте. То није циљ овог популистичког филма. Шереги је само на редитељски врло добар, динамичан начин, сликао једно време и једну појаву без имало носталгије и на комичан начин ухватио период тик пред крвави распад Југославије...