Све нијансе „црвене линије” српске политике

Узнемиреност Београда због косовског закона о „Трепчи” и судбине „Телекома” вратила је протеклих дана у употребу један, можда помало и заборављени термин – „црвене линије”. Њиме је свој страх ових дана најчешће изражавао председник Томислав Николић, а онда су неки покушавали да релативизују њихово постојање, траже објашњења и разлоге за њихово постојање…     

Да ли су заиста црвене линије још црвене или су су „ружичасте”, како је једном знао да каже Ивица Дачић? Да ли постоји јединство у Београду око тога шта су оне данас, да ли су се могле са годинама мењати или су оне „свето писмо” државне политике? Да ли су биле и остале предмет политичке борбе?

Када је пре две недеље из Приштине стигла вест да је тамошњи парламент усвојио закон којим под своју надлежност ставља целокупан комбинат „Трепча”, председник Николић је рекао да је реч о „отимачини и узурпацији”, те да је „дотакнута црвена линија”  због чега властима у Приштини, али и Европској унији, треба послати јасну поруку: нема више уступака.

Онда је уследила вест о наводним новим условима Приштине, али се испоставило да је реч о документу од пре две године. Свеједно, председник је поручио да ће влада имати његову безрезервну подршку ако последње „захтеве” из Приштине одбаци као бесмислене и додао да је био у праву када је проценио да смо „веома близу црвене линије у преговорима која не сме да буде пређена уколико поштујемо своју државу, а посебно њен Устав”.

Црвеним линијама бавио се и Ивица Дачић, али другим поводом. Предлажући да се мало успори с отварањем поглавља, министар спољних послова је, да не би било забуне, поручио да Београд јесте за дијалог, али да нећемо одступити од својих националних и државних интереса.  

„Постоје одређене црвене линије које Србија не може да пређе када су у питању наши национални и државни интереси”, рекао је Дачић у Скупштини Србије, одговарајући на критике да се Фондом за западни Балкан признаје независност Косова. Лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић био је „збуњен” поновним помињањем црвених линија, па је питао да му из државног врха објасне које су то линије.

„С обзиром на то да смо у скупштини усвајали више докумената, интересује ме које су то црвене линије”, питао је Јовановић и оценио да оне „не смеју бити алиби, нити средство којим се трује и анестезира јавност да би се онда потом урадило све оно што се наводно ни по коју цену неће учинити”.

Потпредседник немачког Маршаловог фонда Иван Вејвода каже да црвене линије на Балкану одувек постоје, али да су многе пређене. Он сматра да су друштва у Србији и Косову спремна за виши ниво компромиса у нормализацији односа, те да црвене линије постоје, али да могу бити померене напред.

„Црвене линије увек постоје, али оне могу да буду померене напред”, рекао је Вејвода за Танјуг.

Да су се поједини политичари у зависности од ситуације различито изјашњавали о црвеним линијама говоре и Дачићеве изјаве из 2012. године. У јеку предизборне кампање за председничке изборе на којима је и сам био кандидат, лидер СПС-а је рекао да народу не смеју да се причају бајке.    

„Мора се јасно одредити шта нам је циљ и која је то линија коју бранимо. Годинама слушамо о црвеној линији. Та линија постаје све ружичастија, све блеђа”, оценио је Дачић почетком маја 2012. године, да би већ у октобру, али са позиције премијера, уочи разговора са Приштином у Бриселу категорички устврдио: Наше црвене линије су познате, нису се мењале.

И изјава из 2011. године, једног од највећих еврофанатика међу тадашњим српским министрима, Божидара Ђелића, за данашње прилике изгледа прилично ригидно.    

„Веома је битно у овом моменту да се не искористи очекивање додељивања статуса кандидата да се покуша извршити непримерени притисак на нас, да се покуша ишчупати нешто што превазилази ’црвене линије’ наше политике, јер то једноставно неће бити могуће”, поручио је Ђелић Бриселу.

Сарадник Института за међународну политику и привреду Драган Ђукановић је категоричан да су црвене линије српске политике познате.

„Оне су јасне ако смо се преговарачким оквиром за поглавље 35 одредили око Косова. Не разумем шта би могла да буде црвена линија осим поглавља 35. Овакви иступи су непотребно дизање тензија, стављање у непријатну позицију извршних органа, пре свега владе о појединим питањима”, каже Ђукановић реагујући на Николићеве изјаве.

На питање да ли су наше црвене линије растегљиве, он одговара негативно.

„Јасно је шта се тражи: имплементација договореног између Београда и Приштине и наставак дијалога ка пуној нормализацији односа. То су неки оквири који постоје. И не постоје нека изненађења у преговорима.

Стално су помињу црвене линије, а на питање да је црвена линија за Србију признање независности Косова, Ђукановић одговара контрапитањем: Где пише у поглављу 35 да је услов признавање независности? Крај преговора не мора да резултира признањем независности Косова.

Професорка Факултета политичких наука Радмила Накарада објашњава да је црвена линија она линија која је везана за суверенитет.

„Али мора да се дефинише мера суверенитета. У околностима у којима се ми налазимо, које су променљиве, када се осети да неки притисци споља, захтеви или ситуације више угрожавају суверенитет с обзиром на оно што је власт прокламовала, онда се прибегава причи о црвеним линијама. Суверенитет једне мале, слабе земље која је променљиво изложена притисцима, разлог је зашто се црвене линије релативизују”, каже Накарада и додаје да разлог релативизације лежи и унутрашњим разлозима политичког позиционирања.