Рат коме се не види крај

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 18. марта – Када ће већ једном да престане ово мрцварење, питање је које сједињава и грађане непријатељских страна на ирачком фронту. Себи, комшијама, а нарочито својим властима постављају га и тамошње ојађене и овдашње разочаране масе.

Неизвесност мучи и људе на разним странама света. Сматрају да је рат у Ираку пореметио и њихове животе– повећавањем трошкова за војску, вишим ценама нафте и других неизбежности, а смањењем средстава за здравство, образовање, социјалу…

Наде да би окончањем ирачког „мрака” ускоро свима могло да „сване”, најжешће је ових дана– у припремама за билансе пете годишњице тог рата, која се овде обележава сутра а у Ираку прекосутра– најжешће је оспорио републикански кандидат за председника САД сенатор Џон Мекејн. Сугерисао је да би на тамошњем фронту америчке трупе могле да остану „хиљаду година, милион година, десет милиона година”, тојест, „зависно од договора с владом у Багдаду”.

Претера га? Вероватно.

Али, да је неко овде у марту 2003. рекао да ће се тада покренути сукоби у Ираку наставити до данашњих дана– нико му не би поверовао. Још у мају те године, председник Џорџ Буш је објавио да су „окончане главне војне операције”, па се очекивало само да „Ирак прерасте у расадник мира, демократизације и модернизације у региону и шире” и да „Америка и свет постану безбеднији”, како је поручивала Беле кућа.

У међувремену, стварност је демантовала таква предсказања. Ирак се претворио, према овдашњим званичницима, у „највећи фронт глобалног рата против тероризма”, поприште „које надмашује и суровости познатих грађанских ратова”. Уједно је повећао нестабилност и на „проширеном Блиском истоку” и у глобалним размерама, не доневши ни прокламовану демократизацију, ни модернизацију.

Нове доступне службене прогнозе пројектују наставак рата на више година, тако да би могло да се догоди да он, после пет година трајања, није „ни на пола пута”. По информацијама које преноси АП, багдадски надлежници кажу да земља коју воде неће бити у могућности да се сама стара о унутрашњој безбедности до 2012, а о својој спољној одбрани ни до 2018. године. Тамошњи оперативни амерички командант генерал Рејмонд Одијерно је недавно проценио да ће „америчка авијација и одговарајући број копнених снага морати да помажу ирачким борбеним јединицама још пет до 10 година”.

Демократски председнички претенденти Барак Обама и Хилари Клинтон обећавају да би убрзали повлачење америчких трупа, али још нису уверили експерте– како би то извели. У Ираку букти рат коме се види крај, слуте хроничари и подсећају на 20-годишњу истрајност побуњених Курда у Турској и гериле која четири деценије хара Колумбијом...

Ирак је сада „мозаик ратова”, бојиште на коме су „сабрана” дејства свих модерних оружаних обрачуна, кажу овдашњи војни експерти, уз напомену да ће то одложити исход, са јасним победником и губитником. Али, пред сутрашњу петогодишњицу, овде су сачињени биланси досадашњих ефеката „иракизације”.

Резултати су махом– негативни. Тако бар произлази из листе евидентираних „учинака”, која би могла да изгледа овако:

прво – стотине хиљада Ирачана је погинуло, уз готово 4.000 Американаца, и неколико милиона расељено, а да ни стабилност ни бољи живот нису достигнути;

друго – уздрмани су глобални односи, међу којима и савезништво Америке и западне Европе, уз појачано гложење између Вашингтона и одавде дуго потцењиване Москве;

треће – САД су изгубиле солидарност која им је изражавана после терористичких напада 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон;

четврто – поверење у Америку и њен интернационални престиж пали су нарочито зато што је установљено да је навела нетачне разлоге за војни поход на Ирак, јер у њему није било ни оружја за масовно уништавање, ни тесних веза са Ал Каидом;

пето – већина анкетираних Американаца сматра да садашњи лидери воде њихову земљу у погрешном правцу, и у спољној и у унутрашњој политици, а Бушов рејтинг је један од најнижих у историји овдашњих председниковања;

шесто – рат у Ираку је, с трошком од око 12 милијарди долара месечно, постао најскупљи, после Другог светског рата, у историји америчких спољних војних ангажмана, што овдашњим грађанима осетно смањује стандард а повећава незадовољство;

седмо – због превелике концентрације на Ирак, Америка је занемарила Авганистан иако је тамо повела прокламовани „глобални рат против тероризма”, тако да није ухваћен Осама бин Ладен, док јачају свргнути талибани и нову власт своде на „престонични Кабул са околином”;

осмо – цена нафте је скочила за три и по пута у последњих пет година, чему је, уз повећану тражњу нових сила као шти су Кина и Индија, допринео и хаос у Ираку;

девето – ојачане су позиције одавде оглашених блискоисточних „отпадника”– као што су Иран, палестински Хамас и либански Хезболах; и

десето – знатно повећани ратни издаци допринели су и садашњим нараслим америчким привредним и финансијским посртањима, при чему све већу количину овдашњег спољног дуга купују и неке „неподобне” власти, како упозорава „Њујорк тајмс”.

Комплетан списак локалних тумбања и тумбања поводом Ирака још није сачињен. Његово састављање могло би, да парафразирамо Мекејна, да потраје „милионима година”, уз билионе долара. И уз– необрачунљиве жалости, због изгубљених живота и уназађивања унутрашњег и међународног поверења…