Да ли су Немци криви за скандал са ЦЕТА

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Упркос томе што је белгијски регион Валонија на крају успео да издејствује жељене промене споразума о слободној трговини између Европске уније и Канаде (ЦЕТА), минулог четвртка у Бриселу ипак није одржан најављени самит лидера ЕУ и Канаде, а широм Европе се и даље разматра шта је лоше а шта добро проистекло из овог својеврсног скандала за европску трговинску политику, као и ко је крив за све.

Лондонски недељник „Спектејтор” истиче да за колапс трговинских преговора ЕУ–Канада не би требало кривити Валонију већ Немачку. Премда овај недељник не искључује кривицу бившег белгијског премијера Елија ди Рупа, којег означава као идејног творца валонског противљења ЦЕТА, а све зарад добити на домаћој политичкој сцени, главни кривац је за њих ипак Немачка. И то немачки вицеканцелар и министар привреде и трговине Зигмар Габријел, који је први инсистирао да ЦЕТА мора да буде одобрена и ратификована и у националим, а у неким државама и у регионалним парламентима, а не само у Европској комисији (ЕК), Савету министара ЕУ и Европском парламенту (ЕП).

Иако је на томе потом инсистирала и канцеларка Ангела Меркел, па се чак летос око тога и отворено сукобила са председником ЕК Жан-Клодом Јункером, чак и немачки медији искључиво истичу да је Габријел за процедуру да о трговинским споразумима ЕУ преговара ЕК, одобрава Савет министара ЕУ а ратификује ЕП – рекао да је „технократско прогуравање трговинских споразума”.

И док бројни медији који подржавају неолиберални концепт капитализма целу причу само сагледавају кроз то да ли се ЕУ овом приликом обрукала, колико је функционална и колика је могућа добит од ЦЕТА, поједини немачки коментатори истичу и да је из целе драме око валонског противљења проистекло и нешто добро.

На немачком онлајн дебатном магазину „Јуропијан” коментатор Крис Пјак се залаже за ЕУ коју неће моћи да блокирају национални парламенти. „ЕУ не може да функционише као унија држава... Како једна заједница може да функционише када неслагање унутар једне од влада осуђује све остале на неактивност? Управо то се догађа свакодневно од 2008. године: банкарска криза, криза евра, грчка криза, рат у Грузији, рат у Украјини, рат у Сирији, избегличка криза... Когод ојача национални ниво – било да су у питању владе или парламент – он осуђује Европу да не буде активна”, истиче Пјак и додаје да „управо то желе националисти: да униште ЕУ тако што ће је сакатити”. „Одлуке које се тичу свих европских грађана требало би да доносе колективно сви Европљани. Једино одговарајуће место за то је Европски парламент. Неопходна нам је Европа грађана”.

Истини за вољу, овај коментатор заобилази да помене чињеницу да на изборе за ЕП уобичајено излази мање грађана него на националне изборе, па да му је тиме лгитимитет мањи, као и чињеницу да у европској јавности јача утисак да им се важне одлуке доносе иза леђа.

Коментатор минхенског дневног листа „Зидојче цајтунг” Томас Кирхнер сматра да би европски политичари требало да се боре баш онако како су то учинили Валонци и њихов премијер који је обећао да ће „ићи до краја”, сматрајући да то није борба за интересе само свог региона већ да је у историјској ситуацији да буде заступник „светског духа”.

„Тај дух, што је у праву, постао је критичан према слободној трговини и пита се где је обичан човек у глобализацији, жалећи се због неправде у светској трговини. Ово питање не би требало да буде покренуто само у Валонији, већ широм Европе, на улицама, у националним парламентима, у Европском парламенту. Није могуће дати један одговор, којим ће сви бити задовољни. Али, то не би требало да води распаду ЕУ”, истиче Кирхнер и додаје да је „овој Европи, што многи заборављају, неопходна сарадња међу државама на основу међусобних интереса, којој Европљани могу да захвале на деценијама напретка и слободе”. „Сваки грађанин и политичар, који жели да брани ова достигнућа, сада мора да се бори најмање онолико снажно колико су то учинили Валонци”

Економски коментатор на онлајн издању магазина „Шпигл” Давид Бекинг истиче, пак, да је валонски отпор заправо допринео важним изменама ЦЕТА, попут оних који се односе на судске процесе када мултинационалне корпорације сматрају да су им новим националним законима угрожени профити.

„Поглед на садржај ЦЕТА показује да је заиста у питању један релативно напредан споразум. Али, такође показује да многи напредни елементи и измене у последњем тренутку не би постојале без притиска који је дошао од критичара. То је нарочито истинито по питању система суда за јавна улагања који ће заменити контроверзне приватне трибунале за инвеститоре”, пише Бекинг и додаје да је то укључено у споразум тек на крају преговора, захваљујући притиску немачког вицеканцелара Габријела, те да валонски премијер није у потпуности сам захтевао даља побољшања по питању система заштите инвеститора и гаранција за пољопривредну индустрију ЕУ.

И угледни уредник портала „Фрајтаг” и колумниста „Шпигла” Јакоб Аугштајн истиче да је цела прича око ЦЕТА показала да нема више будућности за досадашњи западњачки начин вођења политике – иза затворених врата, као клупску игру између политичара и лобиста. Он указује да су појаве Доналда Трампа, Алтернативе за Немачку, „брегзита” и валонског противљења само симптоми ерозије западне демократије, који показују да је цео систем политике Запада досегао своје границе.

Ако желе да спрече дегенерисање идеје демократије, према његовом мишљењу, политичари би много тога могли да науче из историје Источне Немачке – о лажима, изневереним надама, самозаваравању и томе како су идеје дегенерисане и постале само термини без садржаја.