Шест деценија од доласка првих гастарбајтера

Од нашег специјалног извештача

Беч – На првом спрату Етнолошког музеја, смештеног на углу једносмерне улице ширег центра Беча, испред собе са експонатима изложбе „Под туђим небом: О животу југословенских радника у Аустрији”, кустоскиња средњошколцима предочава историју доласка „гостујућих радника”. Пре тачно пола века, далеке 1966 – из угла младих посетилаца изложбе, владе Аустрије и тадашње СФРЈ потписале су споразум о запошљавању радника из социјалистичке државе, а у циљу решавања проблема мањка радне снаге у оној са капиталистичким друштвеним уређењем.

Пожутели билтени на немачком и српскохрватском, усмена сећања тада младих, данас пензионера који су радни век провели широм Аустрије, посетиоци могу да чују уз помоћ слушалица. Ту су фотографије спортских, културних активности гастарбајтера, табеле интерне спортске лиге, ствари које су наши људи производили по фабрикама. Поставка ће након Беча бити пресељена у галерије Граца, Клагенфурта и Капфа.

На једном од паноа може да се прочита да су након потписивања међудржавног споразума, осим у званичној организацији, многи из СФРЈ у потрази за послом почели да одлазе у сопственој режији. Тачније, уз помоћ чланова фамилије који су због једноставних услова за улазак као и географске близине Аустрије са Балканом већ отишли узводно Дунавом.

И данас, како каже др Урсула Штрупе, градски секретар Магистратског одељења 17 за интеграције и разноликости, Беч је град у који се сваке године слије више десетина хиљада становника. Међутим, оних који долазе из Србије знатно је мање него пре пола века. „Политика доласка досељеника је пооштрена и нема везе само са актуелном мигрантском кризом. Да би неко постао легалан становник Беча, мора да пређе бројне кораке. Примера ради, у 2015. само 826 особа из Србије прошло је кроз наше модуле, подједнако доступне за све људе који изаберу Аустрију за нову адресу. Било да долазе из Азије, источне Европе, Немачке или Сједињених Држава. За све је процес идентичан”, подвлачи она.

Грађана Србије који легално бораве у овом граду је, према њеним речима, 99.082. Од тог броја 74.538 и даље поседују српско држављанство. Градска статистика не региструје из ког дела Србије су стигли – са Косова и Метохије или Јагодине, као ни да ли се изјашњавају да су Срби, Роми, Власи, Бошњаци. У статистичке колоне уписује се само држављанство. Најчешће проналазе посао у трговини, пружању техничких услуга, грађевинарству, угоститељству, здравству, туризму, саобраћају…

Највећи број грађана из Србије у граду валцера живи између 10 и 19 година. Њих је нешто више од половине укупног броја – 50.848. Држављана Србије који су дуже од три деценије становници Беча је 6.920, што потврђује устаљену слику да се након пензионисања највећи број њих врати у домовину. Оних који су у Беч стигли у последње четири године има 12.658.

На питање како тумачи чињеницу да је у јавном мњењу Србије претпоставка да је број наших у Бечу већи (српски медији спекулишу са 180.000), Урсула Штрупе каже: „Статистика не може да покрије сваку особу, али за нас су валидни званични подаци. У локалној администрацији користимо термин ’подморница’ за све који су овде нелегално. Верујемо да таквих особа има и из Србије. Али, у уређеном граду тешко је остварити било какву образовну, здравствену, социјалну услугу, наћи посао а не бити у систему. Зато се и такви боравци открију већ после неколико недеља”, каже она и наставља „да је један од циљева локалне власти да негују мултикултуралност и вишеетничност, али у складу са постојећим нормативима”.

Да би свима била пружена једнака шанса, организују се програми попут „Старт Беч” или „Старт коучинг”. Они омогућавају досељеницима да управо у Магистрату број 17, којим руководи наша саговорница, добију на матерњем језику основне информације и савете о животу у новој средини. На чак 24 језика: кинеском, урду, арапском, руском, чешком, румунском, француском… Од 55 административаца под њеном ингеренцијом, четворо је из Србије. За све кандидате за добијање звања „Бечлија” нуди се седам различитих модула, а двогодишњи курс немачког део је обавезног пакета који је прописала држава у циљу интеграције. И стимулисан је новачно вредносним купоном од 300 евра по курсу.

Статус националне мањине није на дневном реду

Питање добијања статуса националне мањине за досељенике из Србије није на дневном реду актуелних тема у Аустрији, каже Урсула Штрупе и додаје да је то надлежност парламента земље а не градских власти. „Разумемо тежњу некога ко је овде четврта генерација или сматра да бројчаним статусом може да дође до тог статуса. Опредељење градске управе јесте да негује вишејезичност, да свако има право да се школује на матерњем језику од најранијег узраста, негује културни идентитет било да долази из Србије, Мађарске, Чешке… Разноликост сматрамо богатством Беча, града који се на бројним светским листама по квалитету живота редовно високо котира”, оцењује она.