Искорак у нови свет

Познати британски аутор Тони Парсонс, поред осталих аутор и бестселера „Човек и дечак”, поново је гост Београда, овога пута поводом представљања свог новог романа „Моја омиљена супруга”, у издању београдске „Лагуне”. Србија је прва земља у коју Парсонс долази после светске премијере ове књиге, која је одржана крајем фебруара у Лондону. „Моја омиљена супруга” прича је која говори о мушкарцу и жени нашег доба, о њиховим борбама, радостима и скривеним чежњама. Изнад свега то је књига о томе где престају секс, пустоловина и опсесије, а почиње истинска љубав.

Тони Парсонс каријеру је започео као музички критичар и колумниста многих магазина, а данас ће одржати предавање на Филолошком факултету у 13.15 часова. У 15.00 у Скупштини града Београда примиће га председник Скупштине града Зоран Алимпић. У вечерњим сатима потписиваће примерке својих књига у књижари Академија. Парсонс је већ био гост у Новом Саду, а са Нишлијама ће се дружити сутра у књижари ИПС-а од 17.30 часова.

Може ли се рећи да је Ваша нова књига својеврсни искорак напред у односу на претходне по томе што говори о „новом свету”, о савременој Кини, испуњеној лепотом, али и социјалном неправдом?

У праву сте. Мислим да је свет ове књиге више окренут глобалној сцени од претходних. Раније сам писао интимније књиге. У овом новом роману приказане су велике фабрике, економија и политика које утичу на судбину ликова и нису под њиховом контролом. У Кини се дешавају специфичне и велике економске и политичке промене. Волео бих да мислим да сам направио искорак и да сам нешто више рекао о свету у којем живимо.

За чим трага Бил, главни јунак романа, када са породицом одлази у Шангај?

Он тамо одлази из економских разлога, не због тога што би желео да упозна кинеску културу. Жели да окуша своју срећу, али не схвата колико ће све то бити другачије у односу на оно што оставља за собом. Упркос томе што Кина економски узраста и што све више наликује на Запад, то је заправо другачија врста државног уређења, то није ни класични комунизам, али ни капитализам који препознајемо у западним земљама. То је нова врста једнопартијског капитализма. Млади адвокат који сада одлази у Кину није на врху „ланца исхране”, јер постоје озбиљно моћни и богати Кинези, богатији него што ће он икада бити. То је одраз новог века.

Ваш јунак се суочава са много већом социјалном неправдом у том свету, много већом од оне која је у Европи покренула панк покрет?

Мислим да људи ни сада не схватају да, иако чујемо да ће Кина за педесет година имати најјачу економију на свету, сада тамо живи милијарда сиромашних људи. Тај економски раст заснован је на скоро бескрајној потреби за радницима у фабрикама. Прошлог лета постојала је бојазан од загађених играчака из Кине, и ја сам отишао у собу своје кћерке у намери да их бацим. И онда сам открио да је све у соби моје петогодишње кћерке произведено у Кини. Тако да ништа нисам могао да бацим, јер би она била врло љута на мене. Запад је постао зависан од тих јефтиних ствари. Мој јунак одлази у Кину, види људе који пију капућино и возе BMW, и осећа илузију да је све као у Великој Британији или Америци, али ништа није тако. Људи раде у фабрикама у којима немају никаква права, немају синдикате. Али, у исто време Кина никада није била слободнија него сада. Међутим, то је далеко од савршенства. Раније су милиони људи умирали од глади због неразумне комунистичке економске политике. Зато је тешко Кину посматрати без помешаних осећања, због велике социјалне неправде, али и због великих достигнућа.

Свакако сте Кину посетили током трогодишњег писања ове књиге?

Много времена сам тамо провео у деведесетим годинама, путујући. Био сам и на местима описаним у књизи, на северу у Донгбеју, као и на југу. У Шангају сам био много пута, у последњих неколико година. Некада путујете не знајући тачно шта тражите.

Ваш јунак одлази у нови свет да окуша срећу. Да ли бира између тога да буде богат, несрећан и празан, мењајући за то сиромаштво и испуњеност са својом породицом?

Не верујем да су то вредносне опције. Ја потичем из сиромашне породице и био сам сиромашан као млад отац. Сиромаштво изједа и уништава време. У Африци деца по читав дан сакупљају чисту воду. Али, не морате ићи у сиромашне афричке земље да бисте то закључили. Сиромаштво вам не доноси срећу, али ни у богатству не постоји права мера, као код зависника од хероина. Као да никада није доста. Мој јунак Бил мисли да ће добити добар посао и да ће бити срећан, али онда жели да постане партнер, и тако даље и више, више. У Великој Британији и Америци има много од тога. Моји родитељи живели су у једној кући читавог живота и мој отац је радио три посла. Питање је колико нам је заиста потребно и колико је довољно. То никада заправо не знамо.

Да ли то знамо у љубави и шта заправо тражи Ваш јунак када се заљубљује у Кинескињу?

Када се заљубљујемо, то искуство другачије је од стварности и проблема са родитељима или са децом. То је врста слободе и могућности које губимо са годинама. Ђинђин представља једну врсту слободе.

Међутим њен лик говори нам и о положају жене данас, жене која је такође и једна врста тражене робе, жене која постаје издржавана љубавница?

То је посебно случај у Кини где постоји невероватна неједнакост. Ђинђин би у Великој Британији била професор, али у Кини људи који раде те обичне а цењене послове плаћени су тако мало. Трагедија је у томе што јој је потребан богат мушкарац као улазница за свет који личи на Запад и удобност. Бил користи ту економску неједнакост.

Тако у средишту романа настаје љубавни троугао. Да ли је могуће подједнако и истовремено волети две особе?

Мислим да људско срце поседује бескрајне могућност да воли, да се прошири. То је могуће биолошки, али социјално и емотивно није могуће. Човек који има две жене и два дома, биће откривен. Кинеска пословица каже да човек са две куће губи разум, а човек са две жене губи душу. Има у томе истине.

Како Вам се сада чини Београд?

Био сам овде пре 35 година, као деветнаестогодишњак, а био сам у Београду и пре две године, топло сам дочекан и сјајно сам се провео. Мислим да је сада ситуација напетија него тада. Људи су забринути за своју будућност, али ја бих као пријатељ Срба и као писац волео да Србија постане пуноправна чланица Европске уније.