Како је последња сврљишка беба обновила вртић

Сврљиг – „Каква је то фантастична општина у којој се затварају кафане”, запитала се екипа „Политике” док се приближавала Сврљигу. На мање од километар раздаљине пролазимо поред две запуштене грађевине. Само рекламе на тим руинама их одају да су некада биле кафане. И то у крају који се поноси јагњетином, сиром и белмужом!

Да ли је министарка Ана Брнабић била саркастична када је ову општину истакла као пример за остале локалне самоуправе?
– То што смо сиромашни не значи да не умемо да послујемо рационално – сече нас у даху председница Сврљига Јелена Трифуновић.

Иако млада, 36 јој је година, вешто се користи политичким триковима. Искусно је загрејала канцеларију у којој разговарамо, тако да нема шанси да се новинар не презноји док јој поставља питања.

– Само 18 одсто буџета нам одлази на плате у јавном сектору. Наплата локалних прихода је преко 95 одсто, јер смо прописали минималне пореске стопе. Немамо кредитних задужења, ни дана нам нису биле у блокади школе, вртић, дом здравља… У јавним службама имамо 22 радника мање од дозвољеног броја, док смо прошле године 20 грађана помогли у оквиру програма за самозапошљавање – набраја Трифуновићева, која је на челу ове општине од 2014. године.
Све у вези са „газдарицом” Сврљига је необично. Не бежи од новинара, чак је и пословни пут отказала да бисмо се срели. Има одговор на свако питање, па и на оно колико је буџетског новца неправилно потрошено. Према извештају ревизора 5,01 одсто.
– И знам и где. Један део смо одвојили за вртић, јер је нестало новца за храну, па сам на сопствену одговорност одлучила да милион одвојимо за оброке – прича председница, иначе кадар Уједињене сељачке странке.

На тренутак скреће с теме и објашњава нам како је она последња беба рођена у сврљишком породилишту. Када је затворено, све породиље су одлазиле у Ниш. Зато има неке симболике у томе да је та последња беба, када је постала председница, надоградила вртић.

– У Сврљигу је претежно старо становништво, па се трудимо да подстакнемо наталитет. Тако свака беба до прве године живота добија месечно 5.000 динара, а 30.000 динара износи једнократна помоћ за сваку породиљу, без обзира да ли је запослена или није. Оне које немају посао, а живе на селу, месечно добијају још 7.500 динара, док незапослени мајке из града примају 2.500 мање – објашњава Јелена Трифуновић.

И то није све. Сврљиг поклања новопеченим супружницима из града 100.000 динара, а брачним паровима са села 150.000. Опстанак ове помоћи је под знаком питања, не због штедње већ зато што су многи мештани почели да је злоупотребљавају. Градом још кружи анегдота о пару који је после 40 година  ванбрачне заједнице напрасно одлучио да стане на луди камен. Због општинске поклон-коверте поједине Нишлије мењале су место боравка, али само у личним картама.
– Зато размишљамо да овај новац преусмеримо и помогнемо оним паровима који имају тешкоће да се остваре у улози родитеља – додаје Трифуновићава.
Из скромног буџета (око 537 милиона динара) највише се издваја за пољопривреду и изградњу инфраструктуре, будући да ова општина има 38 сеоских насеља. Доказ да је пољопривредна политика уродила плодом јесте чак седам пољопривредних апотека отворених у овом градићу.
Недавно је Сврљиг добио и рекреативни и полуолимпијски базен, изграђени су атарски путеви, обезбеђен новац за увођење ефикаснијег грејања у школе…

Али само једном пројекту, чини се, нема краја. За овдашње грађане прича о спортској хали је попут доласка „Икее” у Београд – симбол бољег живота. Започета је пре скоро 20 година и безброј пута је обећаван њен завршетак.

Сваки Сврљижанин са којим смо разговарали није пропустио да спомене колико је дуго чекају. На похвалу министарке Брнабић узвраћају киселим осмехом, присећајући се како је осамдесетих година прошлог века овај град имао више запослених него радно способних.

– Знате ли ви да су овамо долазили аутобуси са радницима из Ниша, а данас сви одлазе из Сврљига. Словеначка „Крка” је овде имала фабрику, јер је наш град богат лековитим биљем, пуном паром су радили „Прогрес”, ИКТ Сврљиг… Били смо познати по текстилној и дрвопрерађивачкој индустрији. А данас?! Шта мени значи та министаркина похвала, кад народ преживљава од 15.000, 20.000 динара – жали нам се молер Драгиша Јовановић.
Прича о сврљишкој приватизацији личи на све друге. Велике фабрике су приватизоване, па упропашћене, а радници остављени без посла. Они најсналажљивији отворили су приватне фирме и запослили један део радника. Тако данас у Сврљигу има неколико фабрика намештаја и текстила.

– Али приватници држе ниску цену рада и поштују међусобни договор да од тога не одступају. Рецимо, као текстилни инжењер у једној фабрици сам примала 100 динара на сат, док је моја млађа колегиница добијала 80 динара. Самохрана сам мајка и немам луксуз да бирам посао, па тренутно пакујем коре. Овде су се окористили само политичари и партије, док народ већ годинама бедно живи – прича за „Политику” Негица Димић.
Рецепт за бољи живот зна сваки Сврљижанин – један, па и мали инвеститор овде би се много осетио. За медицинску сестру Марину Стојковић то је неопходна инјекција која би зауставила одлазак младих у оближњи Ниш и Зајечар.

Можда се увече ова, како рече министарка Брнабић, фантастична општина претвара у српску Швајцарску. Можда, када падне мрак, Сврљижани леже на сламарицама испуњеним девизама. Можда… Али ми то нисмо видели.