Шпијунски Октобарфест

Толико се намножило шпијуна да је Београд у октобру личио на Лисабон из Другог светског рата. Више се не зна ко за кога ради и шта се ово дешава. Изнад нас се, као у Сирији, туку Запад и Исток, ми стремимо богатом северу, а афрички југ нас сустиже. Неће Америка скрштених руку да дозволи да Мило не победи на изборима, нити ће Русија скрштених руку да гледа како јој бивша браћа одлазе у НАТО. Ми смо ту колатерална штета.

У октобру је влада била у Нишу, и вратила се из Ниш. Седам аскетских дана ће је очеличити да издржи све недаће. Народ то одавно вежба. Премијер, који с међународном заједницом разговара уз благи осмех и скрушено укрштене прсте на рукама, извео је у Нишу монодраму „Праведни гнев“. Онако перипатетично, уз шетњу, коју је тамошњи градоначелник провео у ставу мирно.

Очеличен гвозденим креветом и војничким пасуљем, премијер се ухватио укоштац са силом, која има „иностраност“ – ММФ-ом. Извојевао је тесну победу на поене, па ће пензионери добити пет хиљада да, како рече, спреме долазеће славе. А шта је са атеистима? На шта ће они да потроше паре? Или је то бачен новац.

Премијер доследно, да не кажем тврдоглаво, срља у ЕУ, док његови блиски сарадници и пријатељи не могу да сакрију љубав према Путину и подозривост према Европи и Америци. Поготово шеф државе и министар спољних послова, који вероватно имају Путинову слику у новчанику. Поготово ону фотку на којој се љубе са њим. Ко не би волео да има фотографију са Путином, тај није Србин. Или бар није прави Србин. Уосталом, шта је алтернатива? Да волимо Хилари? Да, ако смо мазохисти. Трампа? Зашто да не? Ако он победи, скандираћемо му „Доналде, Србине!“ Амерички избори су ту, зебем да ће, за спас свију нас, Веља Илић морати да нагна још једну бабу.

И на крају, опет, Картагину је требало разорити, али за Савамалу нисам сигуран. Или сам ја комплетни идиот!?