Крај слободне трговине

Проблеми које је Европска унија имала током потписивања споразума о слободној трговини (ЦЕТА) са Канадом показују неколико ствари. Једна је наравно већ хронична нефункционалност Уније и њен недостатак демократичности и транспарентности. Преговори о ЦЕТА су вођени више од десет година у потпуној тајности без јавне дебате, што се односило и на исти споразум са САД (ТТИП); председник Европске комисије Јункер се жустро залагао да се чак не иде ни на ратификацију у парламенте држава чланица него да је довољно да бриселска бирократија потпише споразуме у име пола милијарде грађана ЕУ. Петиција преко три милиона Европљана против ЦЕТА и ТТИП говори о томе да се јавно мњење драстично окренуло против владајућег концепта слободне трговине, са каквим се срећемо последњих двадесет година. Не само да се јавно мњење окренуле против глобалне трговине, већ и статистика показује њен драстичан пад; од 1949. до 2008. светска трговина је расла 10 одсто на годишњем нивоу док је у периоду 2008–2015. годишњи раст износио само 1,3 процента.

Кад се томе дода пропаст преговора унутар Светске трговинске организације и чињеница да се оба америчка председничка кандидата утркују у дистанцирању од постојећих (НАФТА) и будућих трговинских споразума са Европом и Азијом (ТПП), јасно је да се нешто крупно дешава. Концепт слободне размене роба и услуга је до данас био неоспорени камен темељац и срце владајуће „неолибералне” идеологије која се представљала као чудесни лек против сиромаштва који делује на све земље и сва друштва једнако. По том схватању елиминисање царина и заштите тржишта (протекционизам) допринеће већој конкурентности, развоју технологије и елиминисању монопола. Некако је очекивано противљење сиромашних држава таквом моделу трговине јер оне не могу никада да се такмиче са нпр. издашно субвенционисаним пољопривредним производима из ЕУ и САД.

Такав је нажалост пример са српском индустријом млека која је била суочена са увећаним увозом из ЕУ због тога што је Русија затворила границе за млечне производе из Европе. ЕУ тренутно пола свог укупног буџета (до 2013. је било 70 одсто) троши на пољопривредне субвенције, што је око 400 милијарди евра. Тај пример је код нас довео до десетковања ионако мизерног сточног фонда, па смо стидљиво увели заштитне мере на увоз млека из ЕУ, али то није спречило представнике Европске комисије у Београду, попут Фрејка Јанмаата да захтевају „хитно и неодложно” укидање „неоправданих” заштитних мера, иначе ће бити политичких последица по земљу.

Јасно је зашто се земље попут Србије (макар у страху и стидљиво) буне против овакве „слободне трговине”, али зашто се онда буне грађани западноевропских земаља и САД? Уколико су њихове државе победници оваквог концепта, зашто су они губитници? Они су такође погођени, тј. њихова средња класа, јер се у последњих двадесет године десио масовни одлив фабрика, тј. индустрија у земље Азије, где има мањка владавине права, а вишка сиромаштва. Модеран модел функционисања мултинационалне компаније попут „Најки”, „Епла” или чак „Џенерал моторса” је тај да се у централи у САД осмишљава концепт или дизајн неког производа, док се његова израда поверава стотинама хиљада „радника на лизинг” у Азији. Све што остаје у Америци је „бренд”, тј. празна шкољка корпорације. Поред губитка послова, западна средња класа је сведок снижавања стандарда заштите животне средине, социјалне заштите и права радника, губитка демократске контроле над државним институцијама које спроводе економску политику итд. Зато сада имамо протекционистичку реторику не само од Хилари Клинтон и Доналда Трампа већ и од Франсоа Оланда или Зигмара Габриела, који су већ прогласили споразум са САД (ТТИП) мртвим. Наравно да та реторика долази из разлога удварања бирачима, али рефлектује реални одијум јавности према владајућем концепту „слободне трговине”. Реалност је да такав концепт не одговара ниједном друштву на свету већ само малобројним власницима крупног капитала који смањују трошкове производње, а од средње класе прави армију прекаријата и технолошких вишака.

Наивно је додуше претпоставити да је дошао крај слободне трговине и да ће се неко тако лако одрећи користи који му глобални модел аутсорсовања пружа. Тренутно узмицање политичких елита од трговинских споразума је само део тактике и манипулације која ће се увек оголити као у случају огромног недемократског притиска на Валонију, која је одбила да потпише ЦЕТА споразум. Историја нас учи да само велики политички ломови доводе до промене инерције, а промена би у овом случају била фер или правична уместо само „слободне” трговине. То је можда утопија, док нажалост дистопија звучи реалније; наставиће се по старом све док роботи не замене армије радника на механичким пословима, као што ће се ускоро десити са возачима које ће заменити аутоматизовани аутомобили и камиони. Роботи не иду на годишњи одмор, не траже синдикална права, не иду у тоалет нити носе пелене, не иду на породиљско боловање, не траже дечји додатак и што је најважније не једу.

Центар за нову политику