Kraj slobodne trgovine

Problemi koje je Evropska unija imala tokom potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini (CETA) sa Kanadom pokazuju nekoliko stvari. Jedna je naravno već hronična nefunkcionalnost Unije i njen nedostatak demokratičnosti i transparentnosti. Pregovori o CETA su vođeni više od deset godina u potpunoj tajnosti bez javne debate, što se odnosilo i na isti sporazum sa SAD (TTIP); predsednik Evropske komisije Junker se žustro zalagao da se čak ne ide ni na ratifikaciju u parlamente država članica nego da je dovoljno da briselska birokratija potpiše sporazume u ime pola milijarde građana EU. Peticija preko tri miliona Evropljana protiv CETA i TTIP govori o tome da se javno mnjenje drastično okrenulo protiv vladajućeg koncepta slobodne trgovine, sa kakvim se srećemo poslednjih dvadeset godina. Ne samo da se javno mnjenje okrenule protiv globalne trgovine, već i statistika pokazuje njen drastičan pad; od 1949. do 2008. svetska trgovina je rasla 10 odsto na godišnjem nivou dok je u periodu 2008–2015. godišnji rast iznosio samo 1,3 procenta.

Kad se tome doda propast pregovora unutar Svetske trgovinske organizacije i činjenica da se oba američka predsednička kandidata utrkuju u distanciranju od postojećih (NAFTA) i budućih trgovinskih sporazuma sa Evropom i Azijom (TPP), jasno je da se nešto krupno dešava. Koncept slobodne razmene roba i usluga je do danas bio neosporeni kamen temeljac i srce vladajuće „neoliberalne” ideologije koja se predstavljala kao čudesni lek protiv siromaštva koji deluje na sve zemlje i sva društva jednako. Po tom shvatanju eliminisanje carina i zaštite tržišta (protekcionizam) doprineće većoj konkurentnosti, razvoju tehnologije i eliminisanju monopola. Nekako je očekivano protivljenje siromašnih država takvom modelu trgovine jer one ne mogu nikada da se takmiče sa npr. izdašno subvencionisanim poljoprivrednim proizvodima iz EU i SAD.

Takav je nažalost primer sa srpskom industrijom mleka koja je bila suočena sa uvećanim uvozom iz EU zbog toga što je Rusija zatvorila granice za mlečne proizvode iz Evrope. EU trenutno pola svog ukupnog budžeta (do 2013. je bilo 70 odsto) troši na poljoprivredne subvencije, što je oko 400 milijardi evra. Taj primer je kod nas doveo do desetkovanja ionako mizernog stočnog fonda, pa smo stidljivo uveli zaštitne mere na uvoz mleka iz EU, ali to nije sprečilo predstavnike Evropske komisije u Beogradu, poput Frejka Janmaata da zahtevaju „hitno i neodložno” ukidanje „neopravdanih” zaštitnih mera, inače će biti političkih posledica po zemlju.

Jasno je zašto se zemlje poput Srbije (makar u strahu i stidljivo) bune protiv ovakve „slobodne trgovine”, ali zašto se onda bune građani zapadnoevropskih zemalja i SAD? Ukoliko su njihove države pobednici ovakvog koncepta, zašto su oni gubitnici? Oni su takođe pogođeni, tj. njihova srednja klasa, jer se u poslednjih dvadeset godine desio masovni odliv fabrika, tj. industrija u zemlje Azije, gde ima manjka vladavine prava, a viška siromaštva. Moderan model funkcionisanja multinacionalne kompanije poput „Najki”, „Epla” ili čak „Dženeral motorsa” je taj da se u centrali u SAD osmišljava koncept ili dizajn nekog proizvoda, dok se njegova izrada poverava stotinama hiljada „radnika na lizing” u Aziji. Sve što ostaje u Americi je „brend”, tj. prazna školjka korporacije. Pored gubitka poslova, zapadna srednja klasa je svedok snižavanja standarda zaštite životne sredine, socijalne zaštite i prava radnika, gubitka demokratske kontrole nad državnim institucijama koje sprovode ekonomsku politiku itd. Zato sada imamo protekcionističku retoriku ne samo od Hilari Klinton i Donalda Trampa već i od Fransoa Olanda ili Zigmara Gabriela, koji su već proglasili sporazum sa SAD (TTIP) mrtvim. Naravno da ta retorika dolazi iz razloga udvaranja biračima, ali reflektuje realni odijum javnosti prema vladajućem konceptu „slobodne trgovine”. Realnost je da takav koncept ne odgovara nijednom društvu na svetu već samo malobrojnim vlasnicima krupnog kapitala koji smanjuju troškove proizvodnje, a od srednje klase pravi armiju prekarijata i tehnoloških višaka.

Naivno je doduše pretpostaviti da je došao kraj slobodne trgovine i da će se neko tako lako odreći koristi koji mu globalni model autsorsovanja pruža. Trenutno uzmicanje političkih elita od trgovinskih sporazuma je samo deo taktike i manipulacije koja će se uvek ogoliti kao u slučaju ogromnog nedemokratskog pritiska na Valoniju, koja je odbila da potpiše CETA sporazum. Istorija nas uči da samo veliki politički lomovi dovode do promene inercije, a promena bi u ovom slučaju bila fer ili pravična umesto samo „slobodne” trgovine. To je možda utopija, dok nažalost distopija zvuči realnije; nastaviće se po starom sve dok roboti ne zamene armije radnika na mehaničkim poslovima, kao što će se uskoro desiti sa vozačima koje će zameniti automatizovani automobili i kamioni. Roboti ne idu na godišnji odmor, ne traže sindikalna prava, ne idu u toalet niti nose pelene, ne idu na porodiljsko bolovanje, ne traže dečji dodatak i što je najvažnije ne jedu.

Centar za novu politiku