Коштунићи, село без сокака

Горњи Милановац – Ако је сокак сеоски земљани пут којим се, у три од четири годишња доба, не може проћи суве обуће – а тако и јесте – онда су, синоћ, Коштунићи под Равном гором „испратили у историју” последњи свој сокак.

Док је машина „финишер” покривала асфалтом преостале квадрате поваљаног туцаника у засеоку Мирковићи, Коштунићани су затезали црвену пантљику преко још врућег коловоза: ваљало је ритуално обележити рађање савремене саобраћајнице, дуге 1,2 километра и широке четири метра.

Троје најстаријих житеља села, они који су овде деценијама извлачили ноге из сокачког глиба, завештавају асфалтни пут својој деци и унуцима, свечано пресецајући врпцу.

Част је указана Драгославу Томовићу (90), Радмили Весковић (84) и Миленку Мирковићу (86), сви заједно – 260 година! Са осавремењеним сокацима, брдско-планински Коштунићи данас имају 40 километара асфалта, највише у општини.

– Ушао сам у десету деценију живота, а овај пут ми је важан; а шта значи за младе људе, сувишно је говорити. Компанија „Јомил” Јована Чековића је, у протеклих пет година, градећи фабрике, туристичке објекте и путеве, много учинила да у селу остане више младих него што би их иначе било – рече старина Драгослав.

И остало двоје „секача врпце” имало је шта да каже. Радмила се радовала што „сад могу у папучама асфалтом до продавнице”, а Миленко, чија је кућа крај новог асфалта, подсети да се, у време киша и снегова, „овуда није могло проћи од блата”.

За асфалтирање и све што постављању асфалта претходи, општински буџет је одрешио кесу за четири милиона динара, а београдска компанија „Јомил”, која је овде изградила туристичке и производне погоне (природна храна и напици), учествовала је са 2,2 милиона.

Изградња је поверена аустријској фирми „Штробаг” – или да будемо посве прецизни, посао су, за само седам дана, обавили грађевинари из Панчева чије је предузеће за путеве својевремено ова фирма купила, баш као и путаре из Чачка и Зајечара.

А пошто је, каже народ, боље село запалити него адет (обичај) покварити, Коштунићани су, по традицији, и овај успех прославили са панчевачким неимарима и бројним гостима. Уз јело, пиће и музику, до дубоко у ноћ.