Монографија о Хиландару

У славу Хиландара, каже Матија Бећковић, испевано је више песама него и о једном другом српском манастиру. А највише их је написано у нашем недобу и невремену. Оне које су настале у претходним вековима могу се на прсте набројати. А оне које су настале у наше безбожно време чине малу библиотеку. Готово да нема ниједног савременог песника који Хиландару није посветио песму или књигу.

Славомир Војиновић (1951), издавач, публициста и фотограф из Младеновца, објавио је врло луксузну монографију: „Хиландар” (Света српска лавра у оку и стиху), чији је издавач „ВД Луки” из Младеновца.

Кроз све векове, додаје Бећковић, Срби су рађали синове – да прислуже свећу коју је у Хиландару запалио Свети Сава. И „кад су живи завидели мртвима” и кад је црква била поругана, и кад је Бог писан малим словом, а свети стављан под знаке навода, и кад се до Хиландара могло стићи једино из расејања – рађали су се ти синови, и одлазили у Хиландар да се та свећа не претули. Само Бог зна како су и од кога су за Хиландар чули, којим путевима су ишли, како су се довијали да од својих власти сакрију шта су наумили. О томе још нема речи у историји монахологије, о томе ћуте и њихове лобање у хиландарској костурници.

– Промишљу Божијом први пут сам посетио јединствену монашку републику – Свету Гору Атонску, тај чаробни врт Пресвете Богородице и српску царску лавру, манастир Хиландар октобра 2012. А потом, опет, вољом Свестворитеља, септембра 2013, октобра 2014. и јуна 2015. И, као први пут, увек би се са страхопоштовањем укрцавао на брод у Уранополису, а са још већом устрепталошћу и узбуђењем, у Јованици, крочио бих на тло Свете Горе Атонске. Док бих се приближавао Хиландару у мени би расла стрепња – смем ли и могу ли ја, недостојан, да крочим у манастир коме су темеље, као и васколиком српству, поставили Свети Сава Српски и Свети Симеон Мироточиви – истиче Славомир Војиновић.

И тако je сваки пут, долазио у Хиландар Славомир Војиновић и фотоапаратом сликао светињу из свог угла. Да није било путовања на Свету Гору, у тај Перивој Пречисте Богомајке и њене манастире, а пре свега посета светињи српској, осмовековном Хиландару, не би било ни овог дела које је у читаочевим рукама.

Уз изузетне фотографије Славомира Војиновића, ту су и најпознатији стихови наших песника о Хиландару: Миодрага Павловића, Слободана Костића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Љубише Ђидића, Ивана Негришорца, Ратка Марковића Риђанина, Предрага Баје Луковића, Ђорђа Сладоја, Добрице Ерића, Станише Нешића, Зорана Милића, Адама Пуслојића, Ђока Стојичића, Драгана Драгојловића, Раше Перића, Будимира Дубака, Властимира Станисављевића Шаркаменца, Славомира Гвозденовића, Радосава Стојановића, Радомира Уљаревића, Мирослава Јосића Вишњића, Крстивоја Илића, Риста Василевског, Милисава Миленковића, Драгана Борисављевића, Моме Димића...

Славомир Војиновић, наглашава Душан Стојковић у најновијој књизи, особеној антологији фотографија и песама уједно, омогућио је најславнијем нашем манастиру да проговори својим каменим сновима, фотографији да нас обасја својом пропевалом светлошћу, песмама да нам дотакну душу мелодијањем стихова.