​Ђорђе Балашевић пева у Комбанк арени 30. децембра

„Учинило ми се да најава концерта у београдској Комбанк арени, 30. децембра ове године, не би требало да представља неки проблем? Одржао сам их у Београду више од 150 досад, и морам да откријем да постоји разлог зашто је то са стране понекад можда деловало као нешто савршено лако? Зато што је, наиме, то и било савршено лако. Новогодишњи концерти у Сава центру били су дефинитивно нешто најлакше што сам икад радио. Тај талас добре енергије није ни требало вребати. Он би те напросто покупио и пре него што до краја изговориш ’Добро вече, мој Београде’, и на теби је надаље било само да ту и тамо једва приметно балансираш под благим налетима бочних ветрића злобе и зависти, сурфујући као Петар Пан кроз сазвежђе упаљених шибица...”

Овим речима почео је најаву свог првог концерта у Комбанк арени Ђорђе Балашевић, који је досад традиционално Београђанима певао на сцени Сава центра.

„Неки нови клинци су, тако, на ’друштвеним мрежама’ направили малу пријатељску петицију, 1.000 лајкова за концерт у Београду, а било је у ствари потребно 999 лајкова, као што већ негде рекох, јер мој лајк је по том питању увек први. Уосталом, ако сад испада да сам ја тај кога је требало наговарати, онда смо стварно без везе пропустили неке године? У вези с тим су ме ’неки стари клинци’ истог часа посаветовали да ’можда ипак треба сачекати бољи тренутак’, али жалим, одавно нисам баш најбоља муштерија за чекање. Сем тога, 30. децембар ми се годинама чинио као један од најбољих тренутака Београда“, написао је у поруци Београђанима, или како их је назвао, Бегешима, Балашевић и додао:

„Тек кад човек оматори, и кад крене да тренутке купује ’на комад’, укапира да их никад није ни требало чекати, него их је требало пресретати. Схвати како су тренуци увелико прецењени јер они и јесу само безначајне честице времена, док их ми не узмемо под своје...”

Признајући да се нашао у неприлици јер неког посебног повода, попут новог албума, заокруженог јубилеја или нечег сличног за концерт и нема, Балашевић је написао:

„Шта ако ми протина кћи ускоро махне са прозора вагона и позове да у јесен дођем до Дижона? И испадне да је тог јутра, кад сам стигао путничком класом, Геда глуперда изломио багрење препливавши Дунав, дубок и страшан, долазећи од Кањиже, па малко наниже, где се последња невеста, извесна Меланија Матић, тачна ко сатић, оженила Бубом Ердељан, са месецом у очима? Драги моји Бегеши... Мислим да је зато паметније да не чекамо јубилеје?”