Балашевићева ода Пилићу

Одлазак тениског великана Николе Пилића, који је преминуо у 87. години, ујединио је све некадашње Југословене у жалости. Славили смо га прво као нашег Рода Лејвера, касније као учитеља Новака Ђоковића, који је – као и он – учинио много да се на овом ужареном поднебљу комшије више поштују.

Иако по рођењу Хрват, Пилић је био и остао Југословен, као и његова супруга, Српкиња Мија, некадашња глумица Атељеа 212. Тако су васпитавали и своју децу, сина Ника и ћерку Данијелу, која је у својој врло занимљивој књизи „Лето над Балканом” (штета што се у Србији није појавио издавач за њу) с пуно духа описала све изазове ове необичне везе из које је и она дошла на свет. Отац тениска звезда из Сплита, мајка глумица у успону из Новог Сада…

– Никола, кога су у међународном „тениском циркусу” (овај назив је увек сматрао врло пригодним) звали Ники је, дакле, сам научио ову игру, и то не тако давно: тек са тринаест година је почео, а сад је био на почетку двадесетих и пропутовао је пола света – пише Данијела у својој књизи. – Заправо се био уписао на универзитет у Загребу, на правне науке, прије свега јер је знао да ће му у прве две године његових студија остајати много времена за путовања. Но, десила се грешка приликом уписа и уместо тога су га уписали у Нови Сад, где ће на крају крајева остати само два семестра… Била је касна јесен кад је те вечери угледао ову девојку, која ће постати моја мајка. Видео је зелени капут од штављене коже, зелене очи, црну косу, беле зубе и поглед пун сигурности да је са сваким следећим кораком све могуће. Они су обоје припадали првој генерацији младих Југословена који су рођени у Другом светском рату и који су знали да цене то што мостови стоје, аутомобили возе, а ноћу не мораш у подрум, захвални а ипак у свом рокенрол бунту уједињени с младошћу целог света…

Пилић је са свега 19 година напустио родни град и накратко се доселио у Нови Сад, где га је судбина спојила са младом глумицом Мијом Адамовић, која ће, после неколико година пуних изазова какве носе њихове професије, постати његова животна сапутница. Нови Сад му је донео још нових лица која ће оплеменити његов живот. Један од блиских пријатеља постао му је најчувенији југословенски кантаутор Ђорђе Балашевић. Иако су долазили из различитих светова – један темпераментни спортиста из Далмације, други насмејани песник из Војводине – повезале су их заједничке вредности, а изнад свега жеља за обичним животом, далеко од славе и популарности.

Када је Пилић напунио педесет година, Балашевић му је поклонио нешто што не може да се купи – песму. Настала је спонтано, 20. септембра, мање од месец дана после рођендана (Пилић је рођен 27. августа 1939). На парчету папира, у једном даху – онако како то иначе раде врхунски уметници – Балашевић је записао стихове песме „Други сет”. Ти стихови нису били само рођенданска честитка већ и ода постојаном пријатељству, захвалност човеку који је умео да издржи разне животне изазове, баш као и најтеже тениске мечеве.

„Правом момку, за рођендан” – написао је Балашевић испод песме, остављајући једноставну, али моћну посвету. То што је једна тако дивна песма остала скривена од јавности, сведочи управо о намерама њеног аутора: да се најлепши стихови не пишу за стадионе и публику, већ за малобројне пријатеље који су у стању да их чувају као највећу животну тајну.

„Други сет”

Господ Бог игра са доста спина…

Ова се Земља врти све брже…

И, као стара, посебна вина,

Само се прави момци одрже.

Мајсторе с мора, пратим Те тајно…

Студирам твоју дијагоналу.

Већ пола века сервираш сјајно.

Читав си живот у финалу.

Вимблдон зове витезе нове…

Њујорк и Париз… Небеске куле.

Носећи рекете и снове

Одлазе клинци на Фируле.

Гунђају неки: прошло је Твоје…

Ал’ то се само злобнима снило…

Нек аматери поразе броје…

„Њихово” никад није ни било.

Ти мирно стојиш на централ-корту.

Са пуно стила. Уз добре нерве.

Додаје живот свеће на торту,

Ал’ Ти му ипак узимаш серве.

Педесет првих увек су тешке…

Уз здравље, срећу и све што вреди.

Желим да играш исто, без грешке,

У дугом другом сету што следи.

Да…

Господ Бог игра са доста спина.

Ова се Земља врти све брже…

И, као стара, посебна вина,

Само се прави момци одрже.

Ђорђе Балашевић