Америка живи у колективној стрепњи

Од нашег специјалног извештача

Њујорк – Убеђени левичар и интелектуалац, са интензивним јавним ангажманом у САД, професор Тод Гитлин, одмах на почетку разговора за „Политику” каже да једва чека да прође овај фамозни изборни уторак. „То, међутим, не значи да ће се Америка ослободити осећаја колективне стрепње и анксиозности која је већ неко време притиска”, додаје. Социолог, писац, новинар, есејиста, Гитлин је образовање стицао из области математике, политичких наука, социологије. Данас је професор на елитном њујоршком Универзитету Колумбија где предаје новинарство и комуникологију, као и америчке студије. 

Шта кажете вашим студентима, каква ће Америка бити после 8. новембра?

Свима говорим, а не само мојим студентима, да се налазимо у мучним временима. Бес и мржња које је Трамп унео у ову кампању неће тек тако нестати. Он их, истина, није измислио, али насиље које је захваљујући његовој реторици измилело испод камена у суштини представља цео један друштвени покрет. Један део заговорника овог политичког приступа ће се, после председничке, укључити у многе друге кампање и битке које тек предстоје. Ако претпоставимо да ће Хилари Клинтон бити изабрана за председницу, симпатизери политике коју предводи Доналд Трамп ће се потрудити да земљу доведу до таквог стања да ће њоме бити немогуће управљати. То ће им полазити за руком захваљујући различитим облицима диверзије и саботаже у Конгресу. Такође ће настојати да пронађу много допадљивијег и за јавност прихватљивијег представника за свој поглед на живот и политику. Овде мислим да ће покушати да нађу неког ко није тако очигледно неурачунљив, рецимо неког попут Пола Рајана (председавајући Представничког дома Конгреса САД), неког са допадљивим ликом. Дакле, политички покрет који је артикулисан и оснажен захваљујући Трампу биће још присутнији и уопште га неће бити лако утишати. Разлог за то је што се порив, односно његова покретачка снага не може лако преобликовати.

Ваш колега, декан на Колумбији, Стив Кол ми је рекао да ће се резултат избора одлучивати у бици за наклоност белачке радничке класе…

Америку већ деценијама притискају невоље које притискају и белачку радничку класу. То су људи који су остали без иметка, које је друштво занемарило, а они су као одговор на недаће изгледа одабрали погрешне непријатеље које ће за то окривити. Да би се ова земља поново покренула и почела да ради, што је по мом мишљењу одговор на сва горућа питања, демократе ће се суочити са многобројним проблемима. Најпре, иницијатива за отварање нових радних места много кошта, а затим можемо очекивати и да ће их републиканци блокирати на сваком кораку. Ипак, којом год брзином се буде одвијао процес запошљавања, неће бити лако да се заустави процес претварања целе Америке у оно што је задесило њен „појас рђе”  (некад моћни део средњег запада и североистока САД раније био је познат као „фабрички појас”, а данас се тај посустали индустријски регион све чешће назива „појасом рђе”, прим. а). Дакле, на кратке стазе сам оптимистичан и мислим да ће се избори добро завршити, али оно што ће после тога уследити по свему судећи је немирно и нестабилно време.

То значи да сте убеђени у победу Хилари Клинтон?

Па да, 80 одсто.

Када сте пре неколико година гостовали на београдском Факултету политичких наука, рекли сте да америчка политика почива на две идеје – о америчкој изузетности и о слободи. Како ће ова два концепта изгледати после председничких збора?

Постоји верзија америчке изузетности за коју мислим да је здрава. То очигледно није ова која већ неко време доминира, али би то могао да буде концепт о Америци као земљи која помаже другима и понаша се у складу са универзално прихваћеним принципима једнакости и слободе. Као највећа демократија на свету Америка у суштини представља земљу која је формирана више по идеологији неголи по националној припадности. Што се слободе тиче, мислим да ће се, у случају да Трамп победи, потпуно изгубити оно за шта би Америка требало да се залаже. 

Видите, највећи део Трампових подржавалаца, а то је око 25 посто САД, има одлике ултранационалиста, они су параноични кад је у питању спољна опасност, расисти су и ксенофоби. И они одобравају Трампову бруталну политику. Мада, искрено говорећи, сличан проценат људи са оваквом идеолошком фреквенцијом сигурно постоји у било којој другој земљи на Западу. Око њега је, међутим, и доста оних који нису толико радикални али их је ка Трампу гурнула мржња према Хилари Клинтон.

Чини вам се да Клинтонова није компромитована политичарка?

Она је ужасно компромитована. Али то нема никакве везе са имејловима или чак са фондацијом. Почевши своју каријеру као либерална па радикална феминисткиња и неко ко се залагао за расну, полну и економску једнакост, током 30 година је градила политичку каријеру која је подразумевала интензивне везе са корпорацијама и естаблишментом, најпре у Арканзасу а потом у целој Америци. Да ли је она у том смислу компромитованија од најмање три четвртине демократа? Ја за ту тврдњу не видим доказе. Нема дилеме да је била пријатељица Волстрита, али као што сам рекао, то су у великом проценту и други сенатори из редова Демократске странке. Попут многих других, мене нарочито брине њена спољна политика, али не сматрам да је она заговорница рата. Без сумње има већу склоност ка војним интервенцијама него Обама, али она је паметна особа. Ако се изузме онај грозни глас подршке инвазији Ирака, Хилари Клинтон делује разумно.

Да се још мало вратимо на концепт америчке изузетности. Недавно сте подсетили на роман Филипа Рота „Завера против Америке” и на његовог јунака који заговара концепт „Америка на првом месту”. У роману он постаје председник, а ви сте потегли то поређење као илустрацију онога што би могло да се деси у САД после избора. Зашто?

Врло лако могу да замислим да се у Белој кући нађе арогантна, империјалистички настројена особа. Без проблема. Нисам ипак сигуран да нам је то овог пута суђено. У сваком случају треба да будемо свесни да је свет сада мултиполаран, иако многи Американци имају проблем да то признају. Сећам се да је у време Буша објављен документ у којем је наведено да циљ Вашингтона мора да буде успостављање такве војне моћи да САД буду јаче од свих осталих земаља заједно. То је потпуна лудост! И то није начин да се буде изузетан, то је начин да се пошаље порука да смо ми као све друге земље, само што имамо више пара па имамо и више војника и наоружања. У доба када све више јачају Кина или Индија, неодрживо делује идеја да Америка јача само на војном плану. И поред свега сматрам да они прави амерички идеали о слободи и те како имају одјека у свету, и то ми делује као путоказ где би концепти „америчке изузетности” и „Америке на првом месту” могли да буду засновани у будућности.

А какви ће у том контексту бити односи с Русијом који данас умногоме подсећају на време највеће хладноратовске затегнутости?

Управо сам прочитао један занимљив текст у којем се показује да Американци нису непријатељски настројени према Русији. Ово није хладни рат и за већину Американаца Путин не представља злокобну фигуру, иако он то по мом мишљењу заслужује. Треба поменути и његове симпатизере у многим земљама, укључујући и Трампа, који шире отровни и запаљиви национализам. Ипак, Трампово флертовање са Путином није његова главна карактеристика и сигуран сам да већина Американаца то не региструје као проблем. Они који су образованији и космополитски опредељени препознају проблем симпатисања Путина који је опасан човек, али већина Американаца није престрављена Путином као што су, не тако давно, били престрављени комунизмом.