Имао је само једну ману

Ко у Параћин дође, из њега више не одлази. А за то сигурно постоји неки добар разлог.

За разлику од многих других градова у Србији, то је необично миран град. Тешко је објаснити зашто. Можда због тога што има пуно досељеника из разних крајева, навикнутих да живе у међусобној толеранцији, или што је економски развијен, па свако ради свој посао – укључујући и полицију.

Параћин је, кажу, имао само једну ману – хладну кошаву, али тај оштри ветар је престао да дува крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је промењена микроклима изградњом хидроцентрале на Ђердапу. Клима је постала „питомија”. Некада су и снегови били толико велики да су се деца пела на кровове и грејала руке на димњаку, а у школе ишла кроз прокопане снежне лавиринте.

У Параћину живи мали проценат Срба староседелаца, што и није чудно будући да се зна да су, до ослобођења наше државе од Турака, у градовима живели само повлашћени, а међу њима није било много Срба. Организовано насељавање српским живљем спровео је књаз Милош. Тада је у град, у највећем броју, дошло становништво из околних села, али и из јужних крајева, са Косова и из Црне Горе.

Индустријализација „доводи” у Параћин Чехе, Словенце, Хрвате, Немце и многи од њих, упркос искушењима времена, остају у Параћину занавек.

„Доневши своју културу свака од ових група дала је свој печат формирању лика човека у граду или по селима. Тешка времена и социјалне прилике такође су одређивале физиономију душе Моравца, који је упркос свему морао да преживи, понекад плаћајући високу цену по неким етичким мерилима, али са доласком благодатних дана та ратоборна душа спремна на све и свашта, опет би попримила свој истински облик својствен једино човеку из богатог, плодног, животородног краја”, записано је у „Монографији Параћина”, која је објављена 1996. године

Штофара, цементара, стаклара

(/slika2)Средином 19. века, нарочито у његовој другој половини, нагло је развијена трговина стоком и пољопривредним производима. Један од најважнијих производа којим се трговало била је вуна, па је вероватно тај моменат и био одлучујући да се 1880. у Параћину отвори прва фабрика за производњу чохе, сукна, вунених штофова и предива. Била је то највећа фабрика те врсте у Србији, изграђена страним капиталом.

Десетак година касније, захваљујући знатижељи неких љубитеља природе, у Поповцу је откривена сировина од које је прављен цемент, па је тако настала и цементара, која је данас у страном власништву.

Фабрика стакла је изграђена 1907. У то време била је једина у Србији. Услови за производњу стакла били су повољни, јер се у непосредној околини налазио кречњак, кварцни песак и фелспат, а у богатим шумама Јужног Кучаја довољно дрвета.

Тако је Параћин са три велике фабрике постао и највећи индустријски центар Поморавља.

Српска фабрика стакла још постоји, али сада је у власништву иностраног предузећа. Исти је случај са фабриком слаткиша „Параћинка Параћин” и фабриком цемента „Холцим”.

На римском и турском путу

Параћин је од давнина, будући да има веома повољан географски положај (овуда је у римском периоду пролазила Вија Милитарис, а у турско време Цариградски друм, важне саобраћајнице из тих епоха), био густо насељено место, о чему сведоче средњевековне повеље у којима се Параћинов Брод, ондашње име града, спомиње као варош са тргом и панађуром.

На основу досадашњих археолошких истраживања – како истиче Параћинац Мирослав Антић у свом семинарском раду о туристичким потенцијалима општине, који је писао за новосадски универзитет – на локалитетима Дреновац, Главица, Глождак, Стрижа и другим, потврђују се претпоставке да су људи на овом подручју живели још од шестог миленијума пре нове ере.

У периоду сеобе народа, од четвртог до деветог века, кроз моравску долину, у надирању ка југу, прошле су војске варварских племена: Гота, Хуна и Авара, а у шестом веку овај крај почели су да насељавају Словени. И ту су и остали.

Параћин се као насеље први пут помиње у повељи кнеза Лазара, писаној 1375. Путописци који су туда пролазили у 16. и 17. веку описивали су га као „лепу варош, односно варошицу”.

(/slika3)Параћин је име добио, вероватно, по броду (плићаку) – прелазу преко Црнице, која се, по Евлији Челебији, „коњем није дала лако пребродити”. По другим изворима, град је добио име по властелину Паракину и као доказ за то наводи се да постоји мушко име Параћин забележено у „Рјечнику” Вука Караџића.

Захваљујући свом повољном положају, дуго је био значајан занатски и трговачки центар читавог краја. Остало је забележено да је у 19. веку и почетком 20. века у њему радило око 300 занатлија и око 160 трговаца, а најпознатији индустријалци су били Теокаревићи, власници штофаре.

Данас на територији општине Параћин живи око 70.000 становника распоређених у 17.000 домаћинстава – 25.000 живи у самом граду, а око 45.000 у 34 сеоска насеља.

Ако прошетате главном улицом, можете видети много лепих радњи, банака, коцкарница, омладине која, као и у осталим местима, забаву тражи у кафићима. Али, за разлику од неких других градова, Параћинци с поносом истичу да код њих нема туча, обрачуна завађених група нити хулигана.

-----------------------------------------------------------

На обалама Црнице

Општина Параћин се протеже од састава Јужне и Западне Мораве, на југу, до Лапова, Марковца и Велике Плане, на северу. Град се налази у средњем Поморављу, 3,5 километара од десне обале Мораве, око реке Црнице, која протиче кроз центар града, на 130 метара надморске висине.

Параћин је раскрсница Европе, лежи на 156. километру међународног аутопута E-75 ка Нишу, на почетку међународног пута E-761 за Зајечар и Бугарску, на прикључку за саобраћајницу E-760 ка Крушевцу, за Црну Гору и Хрватску. Кроз Параћин пролази и главни железнички правац ка југу Србије.

-----------------------------------------------------------

Најстарија Српкиња

У параћинској општини живи најстарија особа у целој Србији, Костадинка Момировић из села Буљана. Она је 6. марта напунила 108 година. Ова старица живи са унуком Радивојем и има бројно потомство. Костадинка још добро расуђује и прича са онима који је посећују не би ли сазнали рецепт за дуговечан живот, а почетком године уписала је акције јавних предузећа, уверена да ће доживети да их наплати.