Турска растрзана између Мосула и Раке

Турској је свакако било потребно да очисти своју јужну границу од бораца Исламске државе (ИД), али су јој они, када је њена војска ушла у Сирију, барем делом послужили и као изговор да заустави ширење и јачање Курда у суседној држави. Сада се сумња на обрнут гамбит: да би забринутост због припадника Радничке партије Курдистана (ПКК) у Ираку могла бити маска под којом ће Анкара ударити на шиитске милиције које, како тврде, пресецају пут џихадистима ИД из ирачког града Мосула, да се не пребаце у Сирију.

„Ако уђу (у Ирак), спремни смо да се с њима суочимо... Инвазија на Ирак би водила распадању Турске”, упозорио је ирачки премијер Хајдер ел Абади на вест да је Анкара упутила тенкове и оклопна возила у Силопи, град у Турској на граници с Ираком. Тај потез турски министар одбране Фикри Исик је образложио тиме да његова земља није обавезна да чека унутар својих граница, већ да може учинити „све што је неопходно” ако ПКК, забрањена у Турској, али са снажним таборима у Ираку, заузме упориште и у Синџару. Тај погранични ирачки регион је око 115 километара удаљен од Силопија, сада и од турских трупа.

Распоређивање додатних турских јединица уз границу с Ираком није било неочекивано, не само због тога што Анкара већ има око 2.000 војника на ирачком тлу упркос противљењу Багдада. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је недавно, мање-више, најавио тај потез, али је за њега понудио нешто другачији разлог од оног који је дао Исик. Ердоган је, како је пренео Ројтерс, казао да ће Анкара реаговати уколико шиитске милиције у Ираку „посеју терор” у Тал Афару, ирачком граду у којем добар део становништва представљају Туркмени, припадници етничке мањине сродне Турцима. Тал Афар је на око 50 километара од Синџара, дакле: релативно брзо у домету турских јединица послатих у Силопи.

Битка за Мосул, последње велико упориште ИД у Ираку, учинила је Тал Афар важном стратешком тачком. Шиитске милиције су тамо заузеле положаје да би, како су поручиле, спречиле сунитске радикале из ИД да пред офанзивом пребегну у Сирију и тамо се придруже остатку својих снага.

Ердоган је раније упозоравао доминантно шиитске власти у Багдаду, као и међународну коалицију под вођством САД која их војно потпомаже, да шиитске паравојне формације не смеју учествовати у бици за Мосул. Оне су, наиме, одавно под оптужбама да малтретирају суните на ирачким територијама које запоседну.

Турски председник је поручивао и да Мосулом по ослобађању морају управљати сунити, који су у њему већина, и бранио право своје земље да интервенише на том бојишту позивајући се на документа Османске империје из времена када је Мосул још био под њом. Уместо распада Турске, на који га је упозорио Абади у случају да продре у Ирак, Ердоган је због тога многима деловао као снује о поновном „окупљању” османских територија.

На те документе Ердоган је подсећао и када је правдао улазак турске војске у Сирију, која је некада такође била под османлијским царевима. У сиријском рату, шиитске милиције, које су под патронатом Ирана, кључног регионалног савезника ирачког режима, боре се на страни председника Башара ел Асада, којег Ердоган жели да свргне.

Положај турских власти према Сирији пре неколико дана је додатно закомпликован. Сиријске демократске снаге (СДС), јединице сачињене махом од Курда из те земље, као и од тамошњих Арапа и хришћана, саопштиле су да, уз помоћ САД, почињу напад на престоницу „калифата”, сиријски град Раку. Вашингтон је недавно такође најављивао да ће офанзива на Раку почети пре него што буде завршена операција у Мосулу како би се тако уништила два кључна упоришта ИД. Након тога би, уз територијалне губитке које је већ претрпела, та организација фактички престала да буде „држава”, господар целовите територије, па би се свела на релативно мале енклаве чији су „мостови” већ на удару непријатеља.

Међутим, освајање Раке би ојачало сиријске Курде, што је Ердоган, уплашен од курдског сепаратизма у Турској, и настојао да спречи шаљући своју војску преко јужне границе. Турски председник је раније упозоравао Америку да Курди, који су савезници Вашингтона, не смеју учествовати у тој акцији. Мора да је саопштење СДС-а разлог из којег су се у Анкари, на захтев САД, хитно састали начелници америчког и турског генералштаба.

То није једино што би могло да брине Ердогана. Вођа ИД Абу Бакр ел Багдади је, кријући се, како се претпоставља, негде у околини Мосула, пре неколико дана затражио од својих следбеника да ударе на Турску. „Калифат” је себи приписао и бомбу која је потом експлодирала у турском граду Дијарбакиру. Уместо да се турска армија умеша у битку за Мосул, могуће је да ће Мосул – односно, ИД, којем је тај град важан у најмању руку колико и престоница Рака – упасти у Турску.