Берлин од Европске уније прави тврђаву

Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – Како је Немачка постепено ушла у предизборну годину, тако се све јасније разоткрива оно на шта већ одавно указују пажљиви аналитичари немачких збивања – канцеларка Ангела Меркел одавно је одустала од политике „отворених врата” за избеглице. Формално, она и даље сматра да би ЕУ требало да збрине избеглице. Само што је сада, због страха да ће превелики број новопридошлица угрозити њену позицију на изборима и појачати национализам унутар ЕУ, дијаметрално променила став према томе како примати избеглице и ко уопште заслужује тај статус.

Не само што се више из Берлина не чују критике на то што је Мађарска подигла жичану ограду, а „балканска рута” већински затворена, него Меркелову очигледно више не брине да ће на Балкану доћи до сукоба јер је тренутно тамо укопано у месту око 73.000 избеглица који желе да стигну у Немачку. Штавише, ни канцеларка нити њен министар унутрашњих послова Томас де Мезијер не критикују више званични Беч због антиимигрантског става или због тога што сада чак шаљу војнике да на мађарско-српској граници хватају мигранте и враћају их у Србију. Не само да их не критикују, већ је од прошлог викенда јасно да је сада и Де Мезијеру блиска контроверзна идеја коју заговарају немачки ултрадесничари, али и аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц.

Курцова идеја изречена у јуну заснива се на жестоко критикованом моделу „пријема” избеглица који примењује Аустралија. Та држава, наиме, војним бродовима пресреће бродове са мигрантима и потом их усмерава на државицу острво, Науру где у избегличким камповима процесуира њихове захтеве за добијање азила. На овај предлог у јуну је портпарол немачке канцеларке Штефен Зајберт само рекао да је „примљена к знању”, али сада је изгледа и прихватљива.

Како је за недељно издање дневника „Велт” рекла његова портпаролка, Де Мезијер сматра да би ЕУ требало да усвоји аустралијски систем, према којем се мигранти пресретнути на мору шаљу у кампове у трећим државама.

„Елиминација могућности да се докопају европске обале могла би да увери мигранте да уопште не крећу на скуп пут којим угрожавају свој живот”, рекла је портпаролка, додајући да би мигранти који крећу на ово ризично путовање углавном из сукобима захваћене Либије били преусмеравани у Тунис, Египат и остале северноафричке земље где би могли да предају захтев за азилом у ЕУ.

Ова идеја демохришћанског министра изазвала је оштру реакцију опозиционих лево оријентисаних странака, али не и владајуће Социјалдемократске партије (СПД).

„Министарство унутрашњих послова третира избеглице као да су заразна болест”, рекла је копредседница зелених Катрин Геринг-Екарт, док је копредседник Левице Бернд Риксингер рекао да би увођење ове праксе био „хуманитарни скандал и још један корак ка поништењу права на азил”.

Међутим, потпредседник СПД-а Ралф Штегнер није исказао директно противљење овој идеји, истичући да ова странка жели да допринесе томе да кријумчари прекину да извлаче корист од јадних људи, због чега ће они размотрити сваки озбиљан предлог уколико се њиме не крше принципи хуманости. Немачки правници који се баве правом азила не виде ову идеју као превише оствариву, истичући да у пракси не функционише ни концепт да се основе за азил процењују у Грчкој и Италији, а камоли у Тунису или Египту.

После бурних реакција, Де Мезијерово министарство се огласило истицањем да су они пре свега за примену „турске методе” решавања избегличке кризе – склапање споразума са афричким земљама, као што је то учињено са Турском. Иако се у споразуму са Турском нигде не помиње пресретање бродова, немачки МУП ниједном речју није демантовао „Велтову” причу о „аустралијском моделу”, стога све наводи на закључак да у Берлину још није постигнута потпуна сагласност о овој идеји.

Засад неколико мера унутар Немачке и на нивоу ЕУ чине Меркелин рецепт за то како да јој избегличка криза не онемогући опстанак у канцеларској фотељи, али и да не доведе до расула унутар ЕУ.

Прва је да, после балканских земаља, и безмало све афричке и блискоистичне земље буду на немачкој листи земаља сигурног порекла, што значи да се у њима не ратује и спроводи системски прогон или дискриминација, те да због тога њихови држављани скоро па да немају никакве шансе да добију азил у Немачкој.

Друга је опстанак споразума ЕУ–Турска, захваљујући којем је уз затварање „балканске руте” број тражилаца азила који пристижу у Немачку драматично смањен, јер се мигранти задржавају на турском тлу где се процењује ко заслужује азил у ЕУ.

Трећа је постизање сличних споразума са афричким земљама, што је Меркелова као својеврсни приоритет најавила у Бечу на септембарском самиту са лидерима земаља „балканске руте”. Средином октобра се на афричкој турнеји приликом посете Малију, Нигеру и Етиопији побринула и да тамошњи владари схвате да издашна немачка финансијска помоћ може да пресуши уколико они не буду спречили реке Африканаца да надиру ка ЕУ. „Морамо се више него до сада бринути за ове државе јер је то у нашем сопственом интересу”, објаснила је она своју изненадну заинтересованост за унутрашње прилике афричких земаља, при чему је немачки интерес поприлично јасан – да што мање миграната долази у ЕУ. То је разлог зашто је потом угостила и лидере Чада и Нигерије, док су њен вицеканцелар и шеф дипломатије протеклих месеци посетили многе афричке земље.

Као четврту меру, за коју је у разговору са својим парламентарцима рекла да је „најважнија ствар наредних месеци”, навела је убрзање процеса депортације миграната којима је одбијен захтев за азил. Ту је реч о више од пола милиона људи који углавном више од шест година живе у Немачкој иако им је одбијен захтев за добијање статуса избеглице.

Ове мере јасно одсликавају циљ Меркелове да од ЕУ направи тврђаву недоступну избеглицама и тиме спречи да масовни долазак избеглица угрози њену политичку будућност, али и саме ЕУ.