Којим аутопутем даље?

После заиста великог интересовања јавности и, за наше прилике, неуобичајено снажног притиска на извршну власт, на сајту владе објављен је већи део документације о концесији за аутопут Хоргош – Пожега. И даље су недоступни анекси главног уговора од броја 3 до 5 и од 11 до 14 (од укупно 19 анекса). Сада би био ред да тој истој јавности на увид буду стављене разне анализе, коментари и оцене квалитета поменуте концесије. Али, не лези враже. Новонасталој ситуацији више приличе речи оне девојке за удају, што је на питање како се провела на некаквом ручку разочарано казала: "Испричасмо се сити о свему, само о мојој удаји ништа"! Расположиви делови концесионог уговора, наиме, представљају општа места. Дају одговоре на питања ко, када и шта, али "како" остаје и даље непознаница. Без увида у анексе о саобраћајним студијама и финансијском плану, о систему наплате, концесионим накнадама и одговарајућим гаранцијама, можемо да анализирамо и полемишемо до миле воље, али одговор на питање које нас мучи нећемо добити.

Зашто је одговор на питање "како" толико важан? Да се ради о уобичајеној општој форми концесије, било би довољно да знамо да је дотични концесионар понудио највећу надокнаду за коришћење (уз одговарајуће гаранције). И да је прихватио најкраће време трајања коришћења. Али, концесија за аутопут Хоргош – Пожега не спада у стандардне форме, тако да без увида и у финансијски део уговора није могуће начинити ваљану анализу конкретног посла.

Све је вероватно почело тиме што се, својевремено, показало да читав подухват није довољно исплатив и интересантан инвеститорима. Да би се превео у пројекте који се ипак могу реализовати, кренуло се са финансијским (и другим?) гимнастикама. Ту спада и уступање наплате путарине на већ постојећим деоницама. Зато овде математика добија на значају.

Колико стварно држава даје, а колико, заузврат, добија? Постојеће процене о томе су, нажалост, скривене тачком 24.2. уговора о концесији – која говори о поверљивости. Заштита података је толико јака да је и ово што је до сада доступно већ преседан. Да ли је толика заштита претерана или не, то је предмет неке посебне анализе. Сад је право питање: Шта даље?

Два потпуно опречна одговора већ постоје. Један, по коме се мора ићи у даље "отварање", све до комплетне ревизије уговора од стране неке неутралне куће. И други, који начињену гимнастику сматра врхунским успехом и упозорава на ризик од тога да се све сруши као кула од карата.

Могућ је, међутим, и трећи правац деловања. Он води ка компромисном решењу, уз доследну примену струке (коришћење тзв. друге копије којом се битни подаци штите, а економска логика може пратити, и слично). Истина, тај трећи правац захтева додатни напор и време, али је улог велики. Концесија таквог обима, уколико је постављена на здравим резонима (уз гимнастику или не), од капиталног је значаја за државу Србију.