Берза на минималцу

За вредност просечног дневног трговања на Београдској берзи сада не може да се купи ни луксузнија некретнина у престоници, а некада су се промети рачунали на милионе евра. Брокери кажу да се сада сматра добрим трговачким даном ако је промет већи од 200.000 до 300.000 евра. Овдашње компаније почеле су да се повлаче с Београдске берзе, а то су већ учинили „Имлек”, АИК банка, ПКБ. Берзански статус им се не исплати, јер имају само трошкове, а немају користи да емисијом акција дођу до свежег капитала. Србија је једна од малобројних земаља у транзицији која није имала ниједну

иницијалну понуду акција, односно ниједна компанија није прикупила капитал на Берзи.

Стручњаци кажу да се наша берза, за разлику од других, још није опоравила од кризе, а негативни допринос томе приписују држави која није „пустила” на тржиште ниједно своје јаче предузеће, о „Телекому” да се и не говори.

За разлику од наше Загребачка берза је знатно развијенија, практично најјача на простору бивше велике земље. Стручњаци кажу да је разлог њеног успона управо деловање државе која је као приватизациони модел за неколико великих државних система користила иницијалну понуду акција, а примера ради, управо акције хрватског „Телекома” котирају се на Берзи, иако је он приватизацијом доспео у већинско власништво „Дојче Телекома”. Додатно, Загребачка берза има и добру регулативу, а и инвестициони и пензиони фондови су веома развијени.

Синиша Крнета, директор Београдске берзе, каже да су ниски промети последица изостанка акција нових квалитетних компанија, као и тога што већински власници желе да консолидују власништво па откупљују акције од малих акционара. Додатно, поверење у извештавање јавних компанија, посебно након одузимања дозвола за рад листираним банкама последњих година, озбиљно је уздрмало поверење у тржиште капитала. Иако ни на један од поменутих фактора Берза нема утицаја, рачун у виду смањеног обима трговања, испостављен је управо Берзи.

Крнета додаје да искуства источноевропских земаља указују да је приватизација најквалитетнијих државних компанија кроз берзанске механизме, односно иницијалну јавну понуду, определила будућу путању раста националне економије и њеног тржишта капитала.

– Таквим начином приватизације отвара се кључна перспектива приватном сектору, а то је алтернатива њиховом финансирању кроз дуг. Неко ће рећи да приватном сектору то ни данас нико не брани, што је тек донекле тачно. Наиме, то је приватном сектору омогућено тек од средине 2012., али приватни сектор ни инвестиционе банке ни данас не могу да се одваже да крену у ресурсно захтеван подухват иницијалне јавне понуде, а да претходно законска решења у пракси нису тестирана. То се назива репутационим ризиком, а његова суштина у најкраћем је та да у случају неадекватности законских решења откривених током процеса иницијалне јавне понуде, ни приватне компаније, ни инвестиционе банке, немају политичку моћ утицаја на прилагођавање законских прописа у процесу који је у току. Иницијална јавна понуда је захтеван и комплексан процес, те је улога државе у његовом практичном омогућавању кључна, каже Крнета.

Да ли би продаја једног таквог предузећа била добра за опоравак Берзе?

– На држави је само једна одлука: избор инвестиционо атрактивне компаније за коју је предвиђена приватизација и спровођење иницијалне јавне понуде за њу. Тиме би држава привукла велики број значајних инвеститора, чиме би креирала арену у којој је присутан капитал, што је најбоља позивница приватном сектору да финансирање свог раста и развоја учини управо на тржишту. Држава заузврат добија нова радна места, замену увоза извозом, прилив капитала, односно конкурентнију и здравију привреду, као и финансијски систем у функцији реалног сектора на којем је капитал јефтинији услед конкуренције извора капитала, каже директор Берзе.

Ненад Гујаничић, из „Вајзброкера”, каже да наше највеће компаније у већинском или апсолутном државном власништву нису на Берзи и да је то један од главних разлога што је ово тржиште неразвијено и неатрактивно инвеститорима. Треба додати и слабе институције, неспровођење закона и лош третман мањинских акционара. Кад се све ово зброји, имамо рекордно ниске промете и слаб интерес улагача. По његовој оцени политичари нису вољни да државна предузећа пошаљу на Берзу, јер би она показала право стање ствари.

– Берза је огледало успешности сваке појединачне компаније, а приде и одраз читавог политичко-економског система из којих ова предузећа долазе. Берзански механизам, као ниједан други, слика равноправност тржишних учесника, поштовање власничких права и функционисање институција. У нашем случају све ово је прилично поражавајуће – каже Гујаничић додајући да је општи интерес листирања државних предузећа на Берзи повећана транспарентност, њихово ефикасније пословање, прелазак са буџетских примаоца у буџетске даваоце...