Nо sex please

Да нема Ричарда Квеста (Richard Quest), новинара Си-Ен-Ена, и његове ужурбане свеприсутности, која се односи на божанства, који нам је описао приказао и лично учествовао у свим догађајима света (осим ратова, засад), од Давоса данас, сутра, па до најудаљенијих крајева света, не бисмо пратили последњих пар година грозничаву припрему за полетање тренутно највећег носиоца путника, супериорног Ербасовог џина на небу, са ђакузи кадама, брачним постељама у одвојеним кабинама, шампањцем у свакој секунди, кад то оком пожелиш, и неизбежним кавијаром. У тој категорији екстралуксузних класа, где се такав стандард услуге очекује, сви изазови овог света се подразумевају, а нарочито ако су плаћени унапред. Дизајн овог џина је каснио, скоро да је изазвао банкрот предузећа, и најзад је џин полетео, а наравно Ричард Квест у њему. Показао је и те кабине за парове, са брачним креветом који по средини има некакву шипку, ваљда ради турбуленције и придржавања, пошто на шипци не пише вежите појас. Очекујем следећи дизајн подморнице за брачне парове, јер то је отприлике исти габарит простора за уживање, док рецимо, онима који иду у космос таква кабина није потребна, јер они то раде у лебдењу.

И шта се догодило са Ербасовим авионом? Све је било савршено. Дизајн је смислио свој коначни циљ, али не постоји догађај у приватном, друштвеном, политичком, духовном, космичком, ванземаљском сектору да га не сачека његова иронија, судбинска иронија, својствена само њему и свима нама заједно, јер сви смо жртве ироније, кад-тад. У том савршеном склопу летења, спавања и додатних активности завезаних за кревет, појавила се тајна мрља. Десио се свечани чин полетања, задовољна лица, веселост, али сутрадан, за другу туру путника, на вратима ексклузивних кабина за парове, освануо је натпис NO SEX PLEASE. Ми не бисмо били ми, и ја не бих била ја – да не запитам зашто. Зашто се то десило? Одједном се појавила забрана без објашњења.

И тако, платили сте унапред све погодности, а на уласку вас дочека реченица NO SEX PLEASE. Сигурно се сећате оне старе приче о Танталу и његовим мукама, а која је била најава овог данашњег виртуелног света, све је ту, видљиво, али не можеш да га дотакнеш нити узмеш.

Да ли сада да препустим својој и вашој машти тражење разлога за постојање тог картончића окаченог на врата, без објашњења, црним словима на белој подлози, да се лепо види. Зашто је он тако болећиво истакнут? Да ли да одемо и корак даље, па кажемо да је грешка у дизајну? У сувише танким преградним зидовима, који деле кабине од осталих класа? Да ли је проблем у камерама које осматрају све, јер сведоци смо да је сад обичај да се свуда постављају камере и сви се снимају, па зашто тако не би било и у авионима. Да одемо још даље – можда то све што се догађа у кабинама посматра авакс? Да ли су кабине за парове одједном изгубиле своју првобитну намену, а изгледа да јесу.

Да ли човечанство напредује ако се ослони само на машту дизајна, али прихвата и забране?