No sex please

Da nema Ričarda Kvesta (Richard Quest), novinara Si-En-Ena, i njegove užurbane sveprisutnosti, koja se odnosi na božanstva, koji nam je opisao prikazao i lično učestvovao u svim događajima sveta (osim ratova, zasad), od Davosa danas, sutra, pa do najudaljenijih krajeva sveta, ne bismo pratili poslednjih par godina grozničavu pripremu za poletanje trenutno najvećeg nosioca putnika, superiornog Erbasovog džina na nebu, sa đakuzi kadama, bračnim posteljama u odvojenim kabinama, šampanjcem u svakoj sekundi, kad to okom poželiš, i neizbežnim kavijarom. U toj kategoriji ekstraluksuznih klasa, gde se takav standard usluge očekuje, svi izazovi ovog sveta se podrazumevaju, a naročito ako su plaćeni unapred. Dizajn ovog džina je kasnio, skoro da je izazvao bankrot preduzeća, i najzad je džin poleteo, a naravno Ričard Kvest u njemu. Pokazao je i te kabine za parove, sa bračnim krevetom koji po sredini ima nekakvu šipku, valjda radi turbulencije i pridržavanja, pošto na šipci ne piše vežite pojas. Očekujem sledeći dizajn podmornice za bračne parove, jer to je otprilike isti gabarit prostora za uživanje, dok recimo, onima koji idu u kosmos takva kabina nije potrebna, jer oni to rade u lebdenju.

I šta se dogodilo sa Erbasovim avionom? Sve je bilo savršeno. Dizajn je smislio svoj konačni cilj, ali ne postoji događaj u privatnom, društvenom, političkom, duhovnom, kosmičkom, vanzemaljskom sektoru da ga ne sačeka njegova ironija, sudbinska ironija, svojstvena samo njemu i svima nama zajedno, jer svi smo žrtve ironije, kad-tad. U tom savršenom sklopu letenja, spavanja i dodatnih aktivnosti zavezanih za krevet, pojavila se tajna mrlja. Desio se svečani čin poletanja, zadovoljna lica, veselost, ali sutradan, za drugu turu putnika, na vratima ekskluzivnih kabina za parove, osvanuo je natpis NO SEX PLEASE. Mi ne bismo bili mi, i ja ne bih bila ja – da ne zapitam zašto. Zašto se to desilo? Odjednom se pojavila zabrana bez objašnjenja.

I tako, platili ste unapred sve pogodnosti, a na ulasku vas dočeka rečenica NO SEX PLEASE. Sigurno se sećate one stare priče o Tantalu i njegovim mukama, a koja je bila najava ovog današnjeg virtuelnog sveta, sve je tu, vidljivo, ali ne možeš da ga dotakneš niti uzmeš.

Da li sada da prepustim svojoj i vašoj mašti traženje razloga za postojanje tog kartončića okačenog na vrata, bez objašnjenja, crnim slovima na beloj podlozi, da se lepo vidi. Zašto je on tako bolećivo istaknut? Da li da odemo i korak dalje, pa kažemo da je greška u dizajnu? U suviše tankim pregradnim zidovima, koji dele kabine od ostalih klasa? Da li je problem u kamerama koje osmatraju sve, jer svedoci smo da je sad običaj da se svuda postavljaju kamere i svi se snimaju, pa zašto tako ne bi bilo i u avionima. Da odemo još dalje – možda to sve što se događa u kabinama posmatra avaks? Da li su kabine za parove odjednom izgubile svoju prvobitnu namenu, a izgleda da jesu.

Da li čovečanstvo napreduje ako se osloni samo na maštu dizajna, ali prihvata i zabrane?