Суочавање са реалношћу

Судећи по фреквенцији са којом се помиње, суочавање са реалношћу је главни проблем Србије. Барем део јавне сцене сматра да је оно нужан и ефикасан начин да се у Србији нешто промени. И заиста, суочавање са реалношћу не може бити нешто небитно, само је питање да ли тај појам сви схватају на исти начин.

Постоји једно уврежено мишљење за које је пример суочавања са реалношћу признавање чињенице да Косово није Србија. Недавно га је демонстрирао и Владимир Арсенијевић у „Политици”, у тексту подтаквим насловом: „Косово (ни)је Србија”, у коме је покушано суочавање са реалношћу директном негацијом званичне пароле са недавног митинга. Питање је, међутим, да ли је баш та врста суочавања са реалношћу оно што нам је потребно. Када се погледа Арсенијевићев текст (а он у томе нипошто није усамљен него само понавља једну матрицу, на пример, Соња Бисерко је такође недавно тражила „рационално суочавање са реалношћу”), онда се може закључити да је ток овог суочавања отприлике овакав: наизглед, треба се суочити само са простим чињеницама – на Косову је страна администрација, албанска страна прогласила је независност итд. Овде је онда важно нешто друго: некако би требало, прескачући чувену Хјумову провалију између „јесте” и „треба” исказа, закључити да то стање, које је у чињеничком смислу неспорно, ваља признати и у нормативном смислу, односно одустатиод тежње да се оно доводи у питање.И ту се отвара први проблем са овим мишљењем. Оно покушава да ствар прикаже тако као да ова провалија не постоји и да је суочавање са првом чињеницом исто што и прихватање другог става. Због тога су аргументи који се наводе у прилог овом прилазу изразито немарно формулисани. Арсенијевић помиње два: да се већинско становништво неке територије изјаснило за независност, и да се тако поправљају односи са суседима. Оба ова аргумента су отворено неконклузивна (лат. conclusio – закључак); на пример, оба су постојала у случају бивше Крајине, па нико није позивао Хрватску да се суочи са реалношћу.

Арсенијевић, међутим, не спомиње два даља аргумента који се овде подразумевају. Рационални аргумент каже да не би требало тежити промени ове реалности, јер постоји велика несразмера у снази: ми смо мали и нејаки, а они (Америка, Запад) преснажни. Наравно да ни овај аргумент није конклузиван јер у неким стварима, које су повезане са моралним разлозима, снага престаје да буде толико битна. Ако сматрате да сте морално у праву, онда би требало да превазиђете страх од јачег противника, особито ако не планирате да силом промените неку неповољну реалност него само аргументима.

Али, овде долазимо до даљег корака у суочавању са реалношћу: српска страна не може се надати победи у овој моралној борби, јер је она, због злочина („суочавање са прошлошћу”) које је раније починила, изгубила право да буде морални субјект. Тако долазимо до праве формулације овог суочавања са реалношћу: submission или потчињавање, одустајање од сваког права на супротстављање. Овде се треба суочити са тиме да у нашем случају не постоји никаква морална аутономија, никаква субјективност. Сада је питање: да ли је ово реалност? – или само израз потреба да страна која се супротставља буде приказана као лишена сваког права да то чини? Оно што је за мене у свему најспорније јесте начин на који је ово потчињавање приказано. Онај који на потчињавање не пристаје описује се као онај који се опире здравом разуму, који има огромни поремећај перцепције и резоновања, коме недостају дослух са реалношћу и рационалност.

Ова каскада закључивања – пристанак на насиљем створену реалност, увиђање властите слабости, одузимање статуса моралног субјекта – нема свој разлог у некој реалности, већ је, сасвим обрнуто, она начин да се реалност припреми тако да земље Запада могу несметано спроводити ауторитарну вољу према Србији. Овде би се заступници овог начина мишљења вероватно побунили: Зар српске снаге нису чиниле злочине? Зар Косово није већ осам година изван фактичког суверенитета Србије? Све је то, наравно, тачно, али из тих чињеница не следи, поготову не просто на основу здравог разума, било шта од политичких акција које се захтевају. На неку реалност може се реаговати на различите начине, а о злочинима се може говорити у циљу обнављања заједнице, а не у циљу њеног потчињавања.

И тиме долазимо до тога да је нека друга реалност оно што недостаје у Србији. Почели смо од тога да део јавности тражи суочавање са простим чињеницама које не захтева никакав посебан напор. Нешто је другачије са суочавањем са властитом ауторитарношћу. А право суочавање са реалношћу састојало би се у напуштању овог начина мишљења, у одустајању од праксе прекривања праве реалности реалношћу коју стварају ауторитарне потребе. Први услов за све то јесте одустајање од става да је једино наше мишљење израз свега нормалног, рационалног и здравог.

Оснивач портала филозофија.инфо