Психологија навијања

Већина утакмица, од спортских до политичких, одвија се пред публиком. Навијање публике за једну страну, а против друге, јесте једна од веома раширених појава у различитим аспектима друштвеног живота. Како је навијање извор различитих интензивних емоција, од веома пријатних до веома непријатних, добро је разумети менталне процесе који у њему учествују.

Основни механизам код навијања јесте поистовећење или идентификација. Током навијања навијач несвесно поставља знак једнакости између себе и онога за кога навија. Ону страну за коју навија навијач доживљава као део себе, као неку врсту „продужетка” његове личности и његовог тела. Због тога некада навијачи праве ненамерне покрете као да се они налазе у такмичарској ситуацији или пред телевизором „довикују” особи или особама за које навијају како је најбоље да поступе.

Последица таквог психолошког односа јесте да је успех играча на терену истовремено и успех особе која навија. Драму на терену, када стране наизменично имају предност, прате навијачева веома интензивна осећања, од среће па до љутње и туге. Циљ сваког навијача јесте да „победи”, да страна са којом се поистоветио буде победник. Захваљујући илузији да су он и страна за коју се навија једно – у зависности од резултата након утакмице појављују се различите емоције. Уколико је особа или тим за који навија победио, навијач осећа понос и задовољство. Та осећања су управо циљ сваког навијања, као и доживљај да смо „ми” бољи од „њих”.

Проблем наступа онда када страна, дакле особа или група људи за коју је навијач навијао – изгуби. Како је тај губитак емотивно доживљен као навијачев губитак, он реагује снажним разочарањем, незадовољством, љутњом, али и срамом и осећањем ниже вредности.

Након губитка навијач за своја непријатна, лоша осећања може да окриви страну за коју је навијао. Док прихвата задовољство и понос који долазе из њених успеха, он након неуспеха одбацује незадовољство, стид, разочарање и осећање ниже вредности. У покушају да се заштити од непријатних осећања, он се дистанцира од стране за коју је навијао, окривљујући је за све. Док је раније важило правило: Твоји успеси су и моји, сада важи правило: Твоји неуспеси су само твоји. Зато су некада разочарани навијачи веома окрутни у коментарима према особи или тиму који су претходно били предмет њиховог дивљења.

Када су организовани у групе и супкултуре, страсни навијачи могу да постану насилни према групи која навија за противничку страну. Тиме показују „онима” да иако је њихов клуб овај пут победио – нису бољи од „нас”.

Навијање је друштвена појава у којој највише долази до изражаја наше „унутрашње дете”. Без дечјег поистовећивања и доживљаја припадности, навијање уопште није тако привлачно.