Psihologija navijanja

Većina utakmica, od sportskih do političkih, odvija se pred publikom. Navijanje publike za jednu stranu, a protiv druge, jeste jedna od veoma raširenih pojava u različitim aspektima društvenog života. Kako je navijanje izvor različitih intenzivnih emocija, od veoma prijatnih do veoma neprijatnih, dobro je razumeti mentalne procese koji u njemu učestvuju.

Osnovni mehanizam kod navijanja jeste poistovećenje ili identifikacija. Tokom navijanja navijač nesvesno postavlja znak jednakosti između sebe i onoga za koga navija. Onu stranu za koju navija navijač doživljava kao deo sebe, kao neku vrstu „produžetka” njegove ličnosti i njegovog tela. Zbog toga nekada navijači prave nenamerne pokrete kao da se oni nalaze u takmičarskoj situaciji ili pred televizorom „dovikuju” osobi ili osobama za koje navijaju kako je najbolje da postupe.

Posledica takvog psihološkog odnosa jeste da je uspeh igrača na terenu istovremeno i uspeh osobe koja navija. Dramu na terenu, kada strane naizmenično imaju prednost, prate navijačeva veoma intenzivna osećanja, od sreće pa do ljutnje i tuge. Cilj svakog navijača jeste da „pobedi”, da strana sa kojom se poistovetio bude pobednik. Zahvaljujući iluziji da su on i strana za koju se navija jedno – u zavisnosti od rezultata nakon utakmice pojavljuju se različite emocije. Ukoliko je osoba ili tim za koji navija pobedio, navijač oseća ponos i zadovoljstvo. Ta osećanja su upravo cilj svakog navijanja, kao i doživljaj da smo „mi” bolji od „njih”.

Problem nastupa onda kada strana, dakle osoba ili grupa ljudi za koju je navijač navijao – izgubi. Kako je taj gubitak emotivno doživljen kao navijačev gubitak, on reaguje snažnim razočaranjem, nezadovoljstvom, ljutnjom, ali i sramom i osećanjem niže vrednosti.

Nakon gubitka navijač za svoja neprijatna, loša osećanja može da okrivi stranu za koju je navijao. Dok prihvata zadovoljstvo i ponos koji dolaze iz njenih uspeha, on nakon neuspeha odbacuje nezadovoljstvo, stid, razočaranje i osećanje niže vrednosti. U pokušaju da se zaštiti od neprijatnih osećanja, on se distancira od strane za koju je navijao, okrivljujući je za sve. Dok je ranije važilo pravilo: Tvoji uspesi su i moji, sada važi pravilo: Tvoji neuspesi su samo tvoji. Zato su nekada razočarani navijači veoma okrutni u komentarima prema osobi ili timu koji su prethodno bili predmet njihovog divljenja.

Kada su organizovani u grupe i supkulture, strasni navijači mogu da postanu nasilni prema grupi koja navija za protivničku stranu. Time pokazuju „onima” da iako je njihov klub ovaj put pobedio – nisu bolji od „nas”.

Navijanje je društvena pojava u kojoj najviše dolazi do izražaja naše „unutrašnje dete”. Bez dečjeg poistovećivanja i doživljaja pripadnosti, navijanje uopšte nije tako privlačno.