Заборављена планина

Природна лепотица Београда, заштићени бисер од изузетног значаја. Недовољно истражена, неретко запостављена, помало запуштена. А кад зима загуди, и сасвим заборављена. Стазе пусте, ресторани аветињски празни. Нигде никога. И поред тога, Авала живи – гази дане, године, гура деценије, векове... Без колосалних промена. Као и сваке јесени, баштовани саде младице храста, јавора, јасена... Градитељи заврћу рукаве – нижу блокове на „Митровићевом дому”, темељима некадашње виле од камена и дрвета. Ватра га је прогутала пре две године. У подножју Авалског торња никло је и игралиште. Плато надомак горостаса високог 204 метра спреман је за етногалерију, кутак за сувенире... За који месец биће ту и сијасет спортских терена. Недалеко, пред вратима старе даме, чувеног хотела „Авала” – мешалица. Можда је баш она весник обнове здања које је још 1928. године пројектовао руски архитекта Виктор Лукомски. До тада, ако време послужи, сваки туриста и даље ће моћи да ужива у чају или кафи на једној од три руиниране терасе. Ако пожели, врата овог здања, подигнутог пре 88 година на захтев краља Александра Карађорђевића, отворена су за госте и ван сезоне.

На крају, али опет некако изнад свих обележја, са Авале непрестано опомиње њена круна – Споменик Незнаном јунаку. Овај маузолеј од изузетног значаја, који не заобилази ниједан туриста, ни државник, чами у мраку. Споменик исклесан у црном граниту пропада, плато се урушава, плочници су расклимани... Прилазну стазу више не красе украсне уличне светиљке. Украдени су месингани држачи, одреда сви! И тако већ деценијама. Последњи пут светло је обасјало плочнике градитељског храма 1988. када се, у току посете тадашњој Југославији, Михаил Горбачов, председник СССР-а, поклонио Незнаном јунаку.

Пропада Споменик Незнаном јунаку

Видљива оштећења у црном јабланичком граниту потичу од артиљеријских граната приликом борби за ослобођење Београда 1944. На монументалном делу вајара Ивана Мештровића, подигнутом пре 78 година, пукотине у камену стално се шире. Разлог – неодржавање. То није једина мука. Маузолеј, али и цео прилаз, није уопште осветљен. Месингани држачи на стубовима расвете похарани су још 2004, исте године када су архитекте Марија Јовин и Синиша Темерински, из Републичког завода за заштиту споменика културе, урадили пројекат обнове споменика. Држава је тада одвојила око 40 милиона динара за санацију здања, али је због различитих опструкција после три године новац преусмерен на другу адресу – за обнову балске сале старог Генералштаба.

– Недопустиво је да споменик буде у потпуном мраку, посебно што је још приликом градње Мештровић укопао под земљу више од 3,5 километра каблова да би осветлио споменик. Пројектом смо предвидели и обнову платоа, прилаза, степеништа, зеленила, санитарних чворова, постављање расвете. Није се дало – разочарана је Марија Јовин, док подсећа да се трафо-станица за осветљење монумента налази у сутерену хотела „Авала”, приватизованом пре десетак година. Архитекте су тада имале идеју да изместе електропостројење, а пре неколико година је и „Јавно осветљење” планирало да замени старе светиљке. Ништа није урађено, а целог комплекса одрекли су се сви, и град и држава, уверена је Марија Јовин.

– Најмањи проблем су оштећења гранитних блокова из ’44. године. То и не би требало мењати, нек остане као трајно сећање. Али, наш споменик пропада. Постоље на којем је подигнут маузолеј се раслојава. Доњи блокови се разилазе, у њих деценијама улази вода.  Било је оних који су мислили да би челичним ужадима могле да се помере гранитне коцке, што је апсурдно. Наша идеја била је да се очисте спојнице у блоковима, потом затворе и уради нивелација постоља – присећа се архитекта. Трн у оку су и две просторије, стражарнице испод споменика, у којима се и данас „чувају” ленте са венаца остављених после посета светских државника. Све њих нагриза влага, а могле би да се сложе у витрине и изложе јавности, предлаже Марија Јовин.

Хотел „Авала” није на продају

Већ осам и по деценија хотел „Авала” пркоси времену. Изглед  једноспратне виле и омиљеног места за предах излетника осмислио је руски архитекта Виктор Лукомски. Са северне стране, на огради степеништа за терасу, посетиоце позивају и две сфинге, рад руског вајара Владимира Загородњука. Пре 11 година хотел је приватизован, а Туристичко-угоститељско предузеће „Авала” прешло је у руке угоститеља Владимира Томића. Његов отац Љубиша, власник ресторана „Вук”, каже да породица није у финансијској могућности да у потпуности обнови авалско здање, што би било најбоље, али поручује и да хотел није на продају.

– Свесни смо да велелепно здање нагриза време, али да бисмо променили било коју инсталацију или цев треба нам брдо сагласности. Чак и када вода цури, немамо права да копамо, већ о томе морамо да обавестимо завод и надлежне, јер здање је споменик културе од 2007 – подсећа Љубиша Томић. Хотел није категорисан, у њему посетилац не може да одседне или преноћи, а зими ради од 9 до 17 часова.

Из пепела ниче „Митровићев дом”

Дрвени сто прекривају гареж и прљавштина. Клупа поломљена. Подсећање на дане када је пре две године баш на том месту букнуо пожар. До темеља је изгорео „Митровићев дом”, први планинарски дом на Авали, заштићен као споменик културе 1981. године.

Али, добра вест стиже ових дана, јер на истом месту неимари граде нови дом. Биће идентичан као и онај пре пожара, исклесан у камену и дрвету. То потврђује Вељко Младеновић, из пројектног бироа „Архим”, који каже да су једина новост у изградњи подрумске етаже, за шта је инвеститор добио дозволу од Завода за заштиту споменика културе. А инвеститор је Туристичко-угоститељско предузеће „Авала” у чијем саставу иначе послују и хотели „Авала” и „1000 ружа”, некада мотел, а сада хотел са три звездице који ради пуном паром. Дом назван по др Душану Шпирти Митровићу, лекару, добровољцу на Солунском фронту, отвориће врата посетиоцима до краја септембра наредне године. У бироу „Архим” најављују отварање и за који месец раније.

„Чарапићев брест” у зимском сну

На северној страни планине пре више од пет деценија саграђен је планинарски дом и ресторан „Чарапићев брест”. Када падне снег до овог објекта тешко је доћи па зато у току зиме готово и да нема посетилаца, за разлику од првомајских празника када се у ресторану тражи место више. Објекат је реновиран пре 13 година, а поред хране и пића, путници намерници у њему могу и да преноће. Дом је пројектовао архитекта Слободан Михајловић.

Београдска планина у бројкама

511 метара висока

16 километара удаљена од центра

1936. године проглашена националним парком

489 хектара заштићене зоне

600 различитих биљних врста, међу њима и оне ретке попут зановета, златана и зеленике

Природно богатство под земљом

Природно богатство крије се и под земљом. Авала је једино место на свету где је пронађен авалит, минерал плавозелене боје, док су руде живе, олова и цинка овде експлоатисане још пре више миленијума. О томе сведоче рудници – Шупља стена и Црвени брег, оба затворена у другој половини прошлог века.

Шетњу улепшавају и извори, а међу њима најпознатији је Сакинац.

На Авали данас постоји само један јавни тоалет који није баш за похвалу, али у шумској управи најављују изградњу још једног – надомак „Митровићевог дома”.