Сва јаја у једној корпи

Ово никако ни би требало да буде прича о Доналду Трампу. Сви медији су пуни Трампа, па хајде да видимо шта се догађа, рецимо, с Украјином. Бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Мекфол је, према „Политику”, у уторак увече написао на Твитеру: „Највећи губитник на свету вечерас је Украјина. Једина нада су јој озбиљне реформе и задржавање европске подршке”.

Да видимо онда шта је с мапом пута за решавање замрзнутог конфликта у источној Украјини, која је договорена у октобру у Берлину на сусрету „нормандијске четворке” и рок за њено остварење истиче за седам дана. Договорено је да наоружани припадници Оебса уђу у зоне из којих се повлачи тешка артиљерија и да чувају складишта прикупљеног оружја. О томе се ништа нарочито не чује; према расположивим подацима, то се догодило на два пункта. Мада је тешко проверити. Лако проверљиво је да се у Донбасу од уторка слави, док у Кијеву седи вероватно најутученији човек на планети.

Али хајде да не пишемо о Трампу.

Још док је владала дубока неизвесност око победника на председничким изборима у Америци и још дубља забринутост због прекида односа између Вашингтона и Москве поводом Сирије, прагматична Ангела Меркел је, упркос изузетно јаком притиску Вашингтона и оштрој реторици којом се обраћала Русији, прошлог месеца позвала Путина у Берлин. Њен француски колега Франсоа Оланд, председник који се тренутно суочава с најнижом подршком грађана у историји свог председничког мандата, али гаји велику оданост Вашингтону, само који дан раније фактички је повукао позив Путину да дође у Париз. Захваљујући Меркеловој, Путин је 19. октобра стигао у Берлин, а одужио јој се дајући Оебсу, којим тренутно управља Берлин, мало значајнију улогу у Украјини. А онда су се захвалили Петру Порошенку, растурили „нормандијску четворку” и исте вечери наставили разговоре о Сирији.

Меркелова је тако преко руског председника остала за геополитичким столом. Довољно искусна, ни у тренуцима америчке агресивне доминације није Путину залупила врата испред носа, иако чак можда искрено мисли да Русији треба увести санкције због војних дејстава у Сирији, како је говорила пратећи амерички војни и политички естаблишмент. У петак је успела да се чује с будућим америчким председником, док је љутити Франсоа слао поруке преко медија како Европа очекује да онај на кога нису рачунали мора хитно да се изјасни о бројним питањима. Нема података да је тим поводом зазвонио телефон у Јелисејској палати.

Да ли ће се „нормандијска четворка” икада више састати у овом саставу – велико је питање. Канцеларку идуће године чекају избори, а њен министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер, као и вицеканцелар Зигмар Габријел, из партнерске коалиционе странке, стоје много боље на ранг-листи популарности од ње.

Француски председник стоји толико лоше да се још уопште није изјаснио да ли ће се поново кандидовати идуће године. Додуше, ни руски председник не говори о новом мандату, али су западни медији, анализирајући да ли је отворио шампањац када је Трамп победио, закључили да би изборну 2018. могао да дочека као руски цар. Шта ће бити с украјинским Краљем чоколаде – не зависи од њега. Он је сва јаја ставио у једну корпу.

Када се недавно обратио посланицима у парламенту, говорећи о новој транши кредита ММФ-а, прекрстио се и рекао: „Даће Бог”. И Бог је дао. А онда је убрзо морао да врати делић услуге: одлетео је у Вашингтон и фотографисао се с Хилари. Украјински бизнисмен и председник послужио је као одговор и претња вези Трампа и Путина коју је Клинтонова потенцирала.

Састављајући честитку Трампу пре неки дан у свом председничком кабинету ваљало би да се поново прекрстио. Не зато што би могао да очекује да ће онај коме је честитку послао одустати од најаве да ће признати присаједињење Крима Русији (јер када уђе у државни апарат нови председник можда то и неће учинити), него зато што је био сасвим свестан да ће по Кијев и њега ствари кренути лоше без америчке подршке „у борби против руске агресије”.

Да ли се Украјина може уздати у то да ће ЕУ наставити курс који је диктирала не толико Обамина администрација, колико Пентагон и НАТО. Тешко. Па, из Немачке и Брисела стижу паничне поруке да је што хитније потребно стварати европску војску, јер и они верују Трампу да САД неће ићи по свету да штите нападнуте чланице НАТО-а. А Украјина чак и није међу њима.

Шта је онда макар с европским санкцијама против Русије због Крима и неспровођења Минског споразума? Уколико изостане или барем мало ослаби притисак из Вашингтона, јасно је да ће европске санкције према Русији пасти. Једва су се и овако држале. Јединства међу чланицама није било ни на прошлом самиту поводом руске улоге у Сирији.

За ЕУ преплашену исходом америчких избора, теоретски, ово би могла да буде шанса да се поврати као утицајан играч на властитом континенту. Али лоша је околност што је светска прекомпозиција задесила ЕУ у време најдубље кризе, изазване диригованим процесима: брегзитом и мигрантском кризом. Можда би могла да покуша да се заузме за себе водећи мировни процес у Украјини. Али ко зна? Штајнмајер је испричао да се консултовао с бившим америчким државним секретаром Хенријем Кисинџером о Трамповом спољнополитичком курсу. Ни чувени Кисинџер није имао одговор. Онда су закључили да је једино јасно да ће она бити мање предвидљива. Зар то није довољно?

Е, да, бивши грузијски председник Михаил Сакашвили, који је дан уочи председничких избора у Америци дао оставку на место гувернера Одесе, оптужујући Порошенка за корупцију, у петак је основао нову партију, пустио неки стари видео-снимак на коме га Трамп хвали као реформатора и најавио да ће тражити ванредне изборе који би довели до промене политичке елите. Зато у овом тексту нисмо писали о Трампу.